Ispred Kulturnog centra Beograda pored na izložbu pozvanih i prijavljenih pojavila se večeras, kao što je bilo i najavljivano ovih dana, grupa od četrdesetak desničara koji se protive održavanju ovakve izložbe u Beogradu.

Posle otvaranja, premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je obišao postavku i razgovarao sa organizatorima i  preživelim članovima porodice Bogujevci.

Izložbu, koja je privukla veliku pažnju građana, obišao je i lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović.

Desničari su pre otvaranja uzvikivali nacionalističke parole, "pitali" da li će biti i "Izložba organa" (u  vezi slučaja trgovine organima Srba na Kosovu poznatog kao Žuta Kuća), pevali "Bože pravde", javio je reporter MONDA.

Prema njihovim iskazima radi se o "organizaciji srpskih četnika Ravna Gora" i "Zavetnicima", a agencija Srna je javila da je organizator protesta Srpski narodni pokret "Naši".

Specijalne policijske snage, u opremi za razbijanje demonstracija, su negde oko 18 časova, za kad je bio najavljen početak izložbe, okružile su grupu i upozorile da njihov skup  nije dozvoljen. Policija ih je guranjem primorala da se povuku ka Obilićevom vencu, odakle su još neko vreme uzvikivali svoje parole.

Nije bilo potrebe da iko bude priveden, saopštila je naknadno policija.

DAČIĆ: NEMA "NAŠIH" I "NJIHOVIH" ŽRTAVA – ŽRTVA JE ŽRTVA

Premijer Ivica Dačić je nakon otvaranja izložbe u izjavi novinarima istakao i da svi koji su počinili zločine moraju da ogovaraju i da je umesto izvinjenja mnogo važnije da svi koji su počinili zločine, na bilo kojoj strani za to odgovaraju.

Dačić je rekao i da se on, sa prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem, kada su stigle informacije da postoje problemi oko organizovanja izložbe i pretnje "založili da ta izložba bude održana".

Premijer je istakao da je to urađeno zato što je nama važno da postoji puna sloboda da se čuju ljudske sudbine koje su ostavile teške tragedije  u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

Dačić je naglasio i da je "naročito bila teška sudbina dece i civilnog stanovništva" ukazavši da je cilj i ove izložbe - da nikada više ne stradaju deca.

"Bilo bi loše ukoliko se ovakvom izložbom podrazumeva da se govori o našim ili njihovim zločinima jer žrtve su žrtve", rekao je premijer.

Dačić je naveo i da je tokom dijaloga u Briselu predlagao da se na Kosovu podignu i u srpskom i u albanskom delu zajednicki spomenici svim žrtvama ratnih dešavanja na Kosovu.

Navodeći da ga je neko, dok je razgledao izložbu "u prolazu" upitao hoće li se Srbija izviniti za zločine na Kosovu, Dačić je rekao da je od toga mnogo "važnije opredeljenje hoćemo li osuditi nekoga za  zločine".

"Za ovaj zločin ( u Podujevu) su osuđeni oni koji su ga činili", rekao je Dačić dodavši da bi voleo  "da su osuđeni svi oni koji su počinili zločin nad civilnim stanovništvom na prostorima bivše Jugoslavije".

Prema njegovim rečima, istina o zločinima nad civilnim stanovništvom trebalo bi da se predstavi na svim tačkama bivše Jugoslavije - i u Zagrebu, Kninu, Sarajevu, Banjaluci, Prištini ...

Istakavši da je Srbija mnogo učinila na normalizaciji odnosa u regionu, Dačić je rekao i da "svi oni koji su počinili zločine moraju da odgovaraju".

"To nisu učinili u ime Srbije niti ih je za to neko ovlastio", rekao je Dačić koji je izrazio saučesće svim zrtvama.

Lider LDP Čedomir Jovanović je ocenio da tragedija albanksae porodice u Podujevu, u simboličnom smislu, pokazuje tragediju svih žrtava u sukobima u bivšoj Jugoslaviji.

On je rekao novinarima da to što je obišao postavku predstavlja izraz solidarnosti sa organizatorima "i jasan stav nepristajanja na nasilje kojim se pretilo Kulturnom centru koji je Srbiji omogućio da vidi prvu sliku onoga što je uradila sebi  i drugima".

"Smrt i nesreća ne priznaju nijednu granicu a ja sam siguran da narod kome pripadam i zemlja u kojoj živim apsolutno većinski i ubedljivo razume i osuđuje sve one koji su pomislili da se naša budućnost sme i može graditi na nesreći bilo kog drugog", rekao je Jovanović.

UMETNOST POSLE RATNOG ZLOČINA

Izložba, koja se bavi zločinom koji su 1999. počinili pripadnici paravojne formacije "Škorpioni" nad članovima porodice Bogujevci, umetnički je projekat Fatosa, Jehone i Sarande Bogujevci koji su kao deca preživeli masakr u Podujevu.

Na izložbi su prikazani video snimci života obične albanske porodice na Kosovu pre nego što će njenih osmoro članova biti ubijeno, dnevna soba u kojoj su živeli, fotografije i predmeti koji im znače.

U Podujevu, 28. marta 1999. godine četrnaest članova dve porodice ubili su pripadnici Škorpiona, među njima i dvogodišnje dete.

Petoro teško povređene dece je preživelo, među njima i Saranda, Jehona i Fatos.

Danas su u Beogradu, spremni da otvoreno razgovaraju. "Kroz sve ovo pokušavamo da pokažemo kako je rat uticao na našu porodicu", rekao je ranije za B92 Fatos Bogujevci.

Ova priča o ličnoj tragediji, prenosi Seebiz.eu Radio Slobodna Evropa, rekonstruiše događaj iz marta '99, kada su Škorpioni pobili 14 žitelja mesta na severoistoku Kosova. Izložba će biti otvorena u sredu u Galeriji "Podroom" Kulturnog centra Beograda.

Soba sa starim kaučem, prekrivenim jamblijom, vezeni jastuk, peć i fotografije, knjige... Bilo je to centralno mesto porodičnog okupljanja. Tu su pričali, igrali se, smejali se, plakali i slavili život. I na tom kauču sedimo danas sa Sarandom, Jehonom i Fatosom. Na mestu od kog počinje njihova priča, od vremena kada su, baš kao i svaka porodice, živeli detinjstvo. A onda, u sledećoj prostoriji, izložbenog prostora Kulturnog centra Beograda - njihovo porodično stablo i crno-bele fotografije onih kojih više nema. Ubijeni su u jednom danu kada su pripadnici Škorpiona upali u dvorište kuće u kojoj su se krili. Saranda o onome što se dogodilo teško govori.

"Policijski auto se zaustavio ispred naše kuće. Napustili smo dom i premestili se dublje u baštu. Nešto kasnije pojavili su se vojnici i izveli nas napolje. Otac i ujak u tom trenutku nisu bili sa nama, krili su se u gradu, nadajući se da ćemo mi biti bezbedni, jer su ostale samo žene i deca. Vojnici su nas poveli u susednu baštu. Sve vreme su nas psovali i vikali na nas. Na ulici ispred policijske stanice su nas postrojili. Sa nama je bio i otac Envera Duićija, koji je bio u sedamdesetim godinama. Tamo sam videla i majčinog ujaka..."

Na ovom mestu Saranda prestaje da govori. Jehona nastavlja njihovu priču:

"Potom su nas vratili u baštu i tada smo videli moju majku koja je bila ustreljena. Tamo je bilo i dece, molili su da njima ne učine ništa nažao. Međutim, oni su počeli da pucaju na nas".

Nije im bilo važno što je najmlađe dete bila beba od dvadeset jednog meseca, ni to što je najstarija žena imala 72 godine. U gomili tela, ležalo je četrnaestero mrtve dece i žena. Dve devojčice, Saranda i Jehona, koje su tada imale 13 i 11 godina, preživele su masakr. Njihove majke, dva brata, sestra, baka i sedmoro porodičnih prijatelja nisu. Kao i Fatos i još dvoje dece iz šire porodice Bogujevci, bile su ranjene. Vojska koja je potom došla odvezla ih je u vojnu bolnicu u Prištini, gde su bili izloženi nehumanom tretmanu doktora i medicinskih sestara.

"Pošto smo razdvojeni u prištinskoj bolnici, ostao sam sa svojim mlađim bratom Gencom. Bili smo na vrhu zgrade, dok su devojke bile u podrumu. Nas dvojica smo pokušavali da nađemo sestre, one su pokušavale da nađu nas. Ni one, a ni mi nismo znali da li je neko od nas preživeo. Pošto nas je otac našao u bolnici, saznali smo da su i devojčice tamo i onda smo pokušavali da ih pronađemo ili da im pošaljemo hranu", priseća se Fatos.

Izložba sadrži autentične bolničke krevete u kojima su deca ležala do kraja rata na Kosovu. Po ulasku NATO snaga, uz pomoć britanskih lekara, evakuisani su Manćester.

"Počele smo sa oporavkom, krenule smo u školu. Data nam je prilika da javno govorimo o tome što nam se dogodilo. Razvile smo se kao umetnice i pružena nam je prilika da našu priči ispričamo na naš način. U našoj porodici postojala je tradicija da se kamerom snima naše odrastanje, proslave Novih godina i drugih praznika. Ostala je samo jedna traka, snimljena 1990. U dnevnoj sobi, vidite film sa naše porodične proslave", kaže Saranda.

Izložbu organizuju Kulturni centar Beograda i fondacija Hartefakt, uz podršku Ambasade Švajcarske i Fonda za otvoreno društvo. Osim toga što služi kao izvor za edukaciju, ona je i pokušaj da se istraži otpornost ljudskog duha. Zamišljena je kao posveta svim nevinim žrtvama rata i dokaz da istina i pravda mogu nađačati zlo. Već je prikazana u Prištini i Tirani i nastavlja svoju međunarodnu turneju.