Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva u stanu svojih roditelja u kome je živela na Novom Beogradu. Stradala je nasilnom smrću u noći između 7. i 8. aprila 1994, nepuna dva meseca posle svog 30. rođendana.

Poslednji put viđena je živa u tom istom stanu 7. aprila, gde je sedela sa prijateljem do nešto posle ponoći.

Kako mu se posle rastanka nije javljala na telefon ni sledećeg dana, a ni niko od njenih kolega iz "Duge", koji su je čekali na sastanku, nije uspeo da kontaktira sa njom, "uključen je alarm".

Konačno, tek uz pomoć Bratislava Grubačića, koji je tada bio u emotivnoj vezi sa Dadom, njena dva prijatelja otključavaju vrata stana 9. aprila iza ponoći i zatiču jeziv prizor.

Policija dolazi na uviđaj koji je za poslednjih 20 godina više puta osporavan. Tada počinje potraga za istinom o smrti Dade Vujasinović.

UVIĐAJ

Uviđaj je obavljen bez prisustva dežurnog sudije koji je naknadno obavešten da se radi o samoubistvu, iako policija nema pravo da samostalno okvalifikuje događaj. Otisci sa lovačke puške kojom je izvršeno navodno samoubistvo nikada nisu uzeti.

Ne postoji zapisnik o dokazima koji su se nalazili u stanu u vreme događaja, a koji su odneti.

Tu je i čitav niz propusta i nelogičnosti u istrazi koji će potonjih godina biti osporeni - od položaja tela i oružja, preko rane koju je Dada navodno nanela sama sebi lovačkom puškom, izvaljenog lustera, pramena kose nesrećne devojke nađene na kauču, položaja fotelje natopljene krvlju u kojoj je sedela kada je izvršila navodno samoubistvo - do toga da su na fotelji bili tragovi dve različite krvne grupe, na šta niko nije obratio pažnju u prvoj istrazi.

Ni to što u sred noći niko od komšija nije čuo pucanj iz lovačke puške u zgradi punoj stanara - tada se policiji nije činilo čudno.

Nekako odmah posle nesrećnog događaja, nestaju i neki vrlo bitni dokazi - odeća u kojoj je Dada bila kada je "u nervnom rastrojstvu počinila suicid", kao i olovna sačma izvađena iz njenog tela tokom obdukcije.

Na licu mesta urađeno je nekoliko crno-belih fotografija (za kolor se nije imalo para). Narednih dana saslušano je nekoliko prijatelja i kolega, a 22. aprila sačinjen je i policijski izveštaj koji je potpisao policijski inspektor Gvozden Gagić. Obducent Instituta za sudsku medicinu Branimir Aleksandrić uradio je obdukciju i zaključio da je reč o suicidu. "Smrt je nastupila 8. aprila 1994. godine u 01:30 posle ponoći." Time je ovaj slučaj za policiju stavljen "ad akta"

Za policiju da, ali ne i za porodicu.

POTRAGA ZA ISTINOM

Roditelji Dade Vujasinović pokreću privatnu istragu. Angažuju jednog od najboljih sudskih balističara Zorana Jovanovića i specijalistu sudske medicine dr Rastislava Lazarevića.

Za razliku od zvanične verzije koja kaže da je smrtonosna rana naneta iz apsolutnog prislona, ovi stručnjaci tvrde da su usta cevi lovačke puške bila udaljena najmanje pet-šest centimetara, što znači da Dada nije mogla sama da puca, čak ni nožnim prstom.

Veštaci koje je angažovala porodica utvrdili su postojanje još jedne krvne grupe na fotelji – osim Dadine koja je O, postoje i tragovi krvne grupe A, što takođe ukazuje da je u stanu bila još jedna osoba.

Taj nalaz dostavljen je Tužilaštvu u decembru 1994. godine, ali je odbijen. Advokati porodice traže da se obavi superveštačenje, ali u februaru 1995. godine Tužilaštvo odbija taj zahtev. Advokati porodice u julu 1995. godine Tužilaštvu podnose krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog ubistva. Ta prijava je opet odbijena. Advokat potom podnosi zahtev za novo veštačenje.

Nastupa tišina, da bi tek dve godine kasnije istražni sudija Dobrivoje Gerasimović doneo rešenje o novom veštačenju.

Iako je to nova nada za porodicu, sledi razočarenje – za predsednika komisije veštaka postavljen je obducent Branimir Aleksandrić koji je u prvoj istrazi odmah posle ubistva dao mišljenje da je Dada sama sebi oduzela život. Primedba porodice da bi ipak neko nezavisan trebalo da uradi novi nalaz i rekonstrukciju je odbijena, veštačenje je obavljeno, ali tek maja 1998. godine. Izveštaj sa ovog veštačenja u sud stiže tri godine kasnije. Potvrdio je onaj prvi – Dada je sama sebi oduzela život.

Međutim, Okružni sud u Beogradu traži superveštačenje, a iz Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu posle dve godine (2003) stiže zaključak – ubistvo se ne može isključiti.

Sud odbija naredne tri godine da o predmetu saopšti bilo šta, a preokret se konačno dogodio 2008. Tada je priznati balističar Vladimir Kostić obavio čitav niz veštačenja i zaključio da je Dada ubijena. On je 30. maja predao sudu svoj nalaz u kome se navodi i da su u telu pokojnice pronađena dva filcana čepa (delovi metka), što znači da je u Dadu pucano dva puta. Drugi pucanj isključuje samoubistvo.

Imajući u vidu jačinu energije trzanja oružje bi bilo istrgnuto iz njenih ruku i odbačeno od njenog tela pod dejstvom kinetičke energije.

Posle ovog nalaza, Okružni javni tužilac u Beogradu konačno je krajem januara 2009. godine pokrenuo pretkrivični postupak,naložio da se provere svi dokazi iz predmeta i da se saslušaju veštaci.

Tužiteljka Zagorka Dolovac aprila 2012. izjavila je da se u Višem javnom tužilaštvu slučaj i dalje nalazi u fazi pretkrivičnog postupka.

Prošle godine je predsednik Komisije za nerešenim ubistvima novinara Veran Matić izjavio da su pronađeni dokazi koji su do tada bili nedostupni tj. zagubljeni i da će oni biti poslati u Vizbaden.

U jučerašnjoj pisanoj izjavi za MONDO Veran Matić navodi:

"U proteklih 20 godina od smrti Dade Vujasinović napravljen je niz grešaka u istrazi od strane različitih stručnjaka. Pored toga, policija je zagubila forenzički materijal prikupljen na licu mesta i prilikom obdukcije posle smrti ", navodi Matić i objašnjava šta je sve Komisija na čijem je čelu preduzela.

"Komisija je odlučila je da proveri sve činjenice od samog početka od uviđaja i obdukcije i da utvrdi kako je izgubljen dokazni materijal sa lica mesta i sa obdukcije. Analizirajući liniju odgovornosti pronađena je kesa sa ovim materijalom u ormaru inspektora koji je radio na ovom slučaju, a koji je u međuvremenu preminuo.

Odlučili smo da superveštačenje poverimo neutralnoj kredibilnoj stranoj instituciji i zbog toga se ovaj paket čuva nedirnut kako bi mogli da ga ustupimo na ekspertizu", kaže Matić i objašnjava da je prvobitna namera bila da budu angažovani stručnjaci iz Vizbadena , ali oni odbijaju da uzmu slučaj, dok je FBI pristao, ali je preopterećen.

"Nacionalni forenzički institut iz Haga potvrdio je da mogu da urade superveštačenje i kada je reč o balističkom i sudskomedicinskom delu", navodi Matić i dodaje da je postignut dogovor oko preliminarnih radnji.

"Paralelno sa tim, Tužilaštvo će uzeti izjave od lica koje je predložila porodica, a za koje postoje indicije da bi mogli imati neke informacije, a povodom njihovih izjava u javnosti u različitim prilikama", navodi Veran Matić u izjavi za MONDO.

(NE)NAMERNI JAVAŠLUK POLICIJE

Iako se 20 godina posle njene nasilne smrti još zvanično ne zna da li se Dada Vujasinović ubila ili je ubijena, postavlja se još jedno pitanje: Zašto nikada nije istražen javašluk koji je nesumnjivo dokazan u ovoj istrazi.

Kako je moguće da istražni sudija ne dođe u stan tokom istrage smrti poznate novinarke? Zašto policija nije uzela otiske sa puške? Zašto nije urađena analiza krvi na fotelji? Kako se iskusnim policajcima nije učinio sumnjiv položaj tela i položaj puške? Kako je fotelja natopljena krvlju pomerana? Gde su nestale stvari iznete iz stana tokom uviđaja?

Na sva ova pitanje novinarke Jelene Veljković koja je za B92 uradila dokumentarni film o nasilnoj smrti Dade Vujasinović "Prva žrtva", bivši kriminalistički inspektor Gvozden Gagić, koji je i potpisao izveštaj 1994. godine, ima samo jedno objašnjenje: "bili smo uvereni da je samoubistvo".

On istina priznaje da istraga nije baš urađena po propisima i kako to zakon nalaže.

Dakle, policija nije obavila čitav niz radnji koje je morala, a što je kasnije ometalo istragu i usmeravalo je u pogrešnom pravcu. Zašto, nikada nije istraženo, a za taj "javašluk" nikada niko nije odgovarao.

MOTIVI ZA UBISTVO I ZA SAMOUBISTVO

Onima koji su uvereni da je Dada ubijena, jasno je zašto je istraga u ovom slučaju "ošljarena". Prijatelji i rodbina tvrde da Dada ničim nije nagoveštavala samoubistvo, tvrde da je pravila ozbiljne poslovne i privatne planove.

Sa druge strane, onih koji su želeli njenu smrt bilo je sve više. Osim vrhunskih reportaža za ratišta, potpisala je seriju tekstova o beogradskom podzemlju, o ratnim profiterima, vojsci, policiji, nerazjašnjenim ubistvima... Zbog njenih tekstova, tvrdi se, izmaklo je mesto načelnika Generalštaba bivšem načelniku RV i PVO Božidaru Stevanoviću zvanom Mika Šprajc, a pripalo Momčilu Perišiću.


I Željku Ražnatoviću Arkanu zamerila se Dada žestoko, toliko da joj je, kada ga je posle serije ubistava u Beogradu pozvala da kaže ko je sledeći on rekao: "Ti si sledeća, napiši to slobodno".

Poslednje na čemu je Dada radila je, kažu njene kolege i prijatelji trgovina oružjem. Tim povodom je otišla i na poslednji službeni put u Sandžak odakle se vratila sa pouzdanim informacijama da i MUP Srbije prodaje oružje muslimanima.

Sav materijal za knjigu i nove tekstove držala je navodno u "zelenoj fascikli". Fascikla je bila složena na tajnom mestu u stanu sa audio kasetama iz njenog novinarskog diktafona na kojima je bio zabeležen vredan materijal. Na tajnom mestu nalazio se i novac. Od svega navedenog, u stanu je nađen samo novac, nešto razmagnetisanih kaseta i obrisana telefonska sekretarica.

Po izjavi Bratislava Brace Grubačića sa kojim je bila u emotivnoj vezi u vreme smrti, Dada je dva puta pokušala samoubistvo. Njena rodbina i prijatelji to negiraju. Da je bolelo sve što se dešavalo u ratom zahvaćenoj zemlji – tačno je, ali ne u toj meri da bi oduzela sebi život. Jedino što je mučilo bili su ljubavni jadi i učestale anonimne pretnje. Zbog tih pretnji roditelji su insistirali da dođe kod njih u Nemačku, da se skloni. Odlagala je odlazak, iako je imala i garantno pismo za vizu. Da je otputovala možda bi danas bila živa. Možda bi danas i dalje pisala i istraživala.

POSLEDNJE VELIKO IME SRPSKOG ŽURNALIZMA

Da je Dada poslednje veliko ime srpskog žurnalizma napisao je pokojni Bogdan Tirnanić pišući o njenoj nasilnoj smrti.

Muško pero u telu žene, neustrašiva novinarka i vrsni reporter, Dada je bila cenjena među kolegama. Njeni tekstovi sa ratišta izazivaju divljenje, graniče se sa književnošću. Njeni tekstovi o beogradskom podzemlju i preobražaju krimanlaca u narodne heroje  zadivljuju hrabrošću. Danas, 20 godina posle njene smrti, toga u novinarstvu odavno nema.

Da li zbog Dadine, Ćuruvijine i Pantićeve smrti, tek među novinare se uvukao strah. Novinarstvom vladaju tabloidi i (samo)cenzura. Retki koji krenu hrabrim putem Dadinim, kao Brankica Stanković, žive pod stalnim obezbeđenjem i trpe pretnje tužbama ljudi koji u nekom inostranom zatvoru čekaju na izručenje.

Životi novinara danas možda nisu ugroženi kao devedesetih, ali jesu njihova radna mesta i radna mesta njihovih kolega iz redakcije. Hrabrosti među novinarima više nema, ali pitanja ima: Šta bi Dada rekla na današnje novinarstvo? Da li bi Dada, da je preživela, i danas bila novinar? Da li bi Dada pristala na kompromise na koje mi pristajemo?