"Oću l' pre vremena u zemlju? Neću! Kad me Bog pozove...", rekla nam je Sava Kostić.

Nije se obazirala na to što joj komarac pije krv s čela. U ruci je držala blatnjavu šerpu, na nogama ribarske čizme tri broja veće.

"Nisu moje, uzela sam od komšije. On je dobar čovek".

Savu smo zatekli kako sređuje okućnicu, iako je voda i dalje bila tu. Sunce se tek bilo smilovalo da ne bude 30. Od njene bašte nije ostalo ništa, jeste malo suvog rastinja potopljenog u vodu da nas podseti da je tu do pre nekoliko dana raslo povrće.

Ljubazno nas je pozvala u kuću, čije je predsoblje bilo tapacirano blatom i muljem. Zavirili smo, dalje nismo ni morali, sve smo videli.

"Ovde spavate?"

"Ne, samo sam došla da malo sredim. Spavam gore, u školi".

Sava Kostić samo je jedna od 3.000 žitelja Naselja u Smederevskoj Palanci, čije je kuće podlo poplavila voda iz Jasenice, koja je prišla tiho i brzo, kroz polja i oranice, koja je nešto gore, ka Topoli, odnela i jedan život, život hrabrog vatrogasca Dejana Lazarevića.

"Bila je poplava, pa mene ljudi uprtili da nosu preko ove ograde. I tu iz ove kuće jednu babu izvukli. Pa su otuda došli po mene i ogradu oborili i upali u kuću da mene iznesu. I ovo kučee uspelo i upalo u kuću, ja ih zamolila da zaključaju", prepričavala nam je Sava, okrećući se da pronađe kucu.

Nije mogla da je vidi sa četiri, pet metara udaljenosti.

"Ja kad došla, kad sam ga vidla... I reko Bože mili pa da tu si, a jadna tako mislila celo vreme e krepala jadna, e krepala... Kad otvorih vrata i videh je, Bože, ko da sam videla neko čeljade. Nisam imala ni leba ni ništa da mu dam, dadoše mi ovi preko puta".

Kako se zove kuca?

"Ah... Deksi... Deksi ga zovem", izmamili smo joj osmeh.

Deksi inače nosi mlade. Preživela je sama, u kući, tri dana, bez vode i hrane, sa bujicom na pola puta do krova. Obradovala vam se?

"Ma i ona, kako da ne? Obradovalo se... Ju, ju, ju ko čeljade da je, razgovara. Životinja, a srećno", primetila je.

Samo nju imate?

"Ne, imam i kćerku i dva unuka. Zet uzeo godišnji odmor, ja čula da će biti poplava, on uze godišnji odmor da bi izneo to napolje što ima, a ne uspe ni da dođe! Šta ću?"



Toliko brzo se sve dogodilo?

"Sve brzo. Ja otišla do komšike, kažem joj: 'Priča se za poplavu', a kaže ona meni: 'U kuću, ženo, već narod odlazi!' Ja ovde dođoh, uđoh u avliju, a voda do stepenika. Mislim neće više, nisam se okrenula, a voda već došla ne može da se izađe. Ma za 15 minuta... Kažem ti, izneli me. Eto, veruj mi, Boga mi..."

Sava neće da se preda. Kaže da počisti još malo, pa se vrati u školu. Tamo su joj komšinice i dečica iz okolnih kuća. Nije ni znala, rekli smo joj, da može da se javi za pomoć i da će doći momci, vojnici, dobrovoljci i ostali, da joj iznesu stvari iz kuće. Bilo joj je lakše, mada nije bila sigurna koga da zove tačno.

"Imam, sine, 74 bodine, triesdeveto sam godište. To je tako. Nema, borba i eto. Šta ću sad kad ovo nemam, a nemam ni para da bih kupila i obnovila? Tepisi svi bili... Borila se, borila da zasnujem kuću. Nemam ništa. Šta ćeš, tako mu je to".



Nekoliko sati ranije sedeli smo u redakciji MONDA u Beogradu i sabirali vesti sa svih strana. Uz želju da pomognemo, da ukažemo na probleme, da odnesemo nešto pomoći i sami, koliko možemo, pogled nam se zaustavio na Smederevskoj Palanci. Oni su stidljivo tražili podršku preko društvenih mreža, jer su u medijskim izveštajima bili na začelju.

Zaboravljeni.

"Ne znamo zašto je to tako, zašto nas nema u medijima. Ako ne računamo Obrenovac, situacija u našem gradu nije ništa bolja nego u ostalim poplavljenim gradovima Srbije. Možda nismo trenutno prioritet, ali imamo mnogo problema i potrebna nam je pomoć", rekli su nam preko telefona, kada smo najavljivali posetu.

Spakovali smo malo vode u Crvenom krstu, iskoristili popust u "Lilly" radnjama, kupili hranu za bebe, pelene, sredstva za higijenu, malo paste za zube, pozvali kućama da nam spreme neke majčice i trenerkice koje su naša dečica prerasla.

Za manje od sat vremena bili smo u gradu koji ima dva dela - jedan na brdu i jedan pod brdom, u "depresiji". Kad uđete u grad ništa ne sluti na katastrofu, sve dok na semaforu ne skrenete levo, pa nizbrdo ka mostu i onda preko Kubršnice. E, tu počinje depresija, u svakom smislu.

Voda se povukla, a nema je ni za lek. Baš tako, ovaj grad od 30.000 stanovnika, a duplo više sa okolnim selima, pet dana je bez vode i biće još deset, kažu građani. Nadležni...

"Nedelju dana svakako", sleže ramenima Dragan Milić, član Opštinskog štaba za vanredne situacije.

Isprva, Palanka imala je jednu cisternu i jednu crpnu pumpu, dve trafo stanice u "depresiji" koje su odmah bile poplavljene, pa posle pola sata od početka evakuacije nije imama ni struju. Struja je stigla u ostale delove grada, osim u Naselje, Novi Sad je poslao tri cisterne, pa se tako nekako ljudi i snalaze, ali umeju i da se pobiju na česmi, gde je stalno red.

Okrenuti sami sebi, Palančani se generalno ponašaju za primer.

"Izvini, ne znam gde mi je glava. Hoćeš da idemo sada do drugog prihvatnog centra?", pitala nas je Slađana Crnomarković, direktor Centra za socijalni rad.

Toliko toga nabacila je na pleća da joj se obraćaju i sa: "Izvinite, veterinar?"

Slađana neumorno koordinira velikim brojem mladih ljudi i svi rade sve. U njenim kolima na zadnjem sedištu...

"Čizme od petka, blatnjave. Nemoj tu torbu da stavljaš, drži u krilu".



Za razliku od građana Obrenovca, koji su gubili živote u naletu Kolubare, Palančani nisu tako tragično pogođeni poplavama, jer Jasenica nije stvorila tako razoran talas. Gotovo je neverovatno da tako mala reka može da poplavi pola grada, par sela, njive, pašnjake... To je sad prošlo, a Palančanima prava borba tek predstoji. U prihvatilištima su i dalje stotine ljudi, koji danima ne mogu da se okupaju.

"Mogu samo da se zaperu, a i to neće. Većina njih odbija. Nemamo problema sa starima, osim što jedu samo suvu hranu, a to je za njih loše. Znate i sami kakva su pravila, ne sme im se donositi hrana sa strane", kaže nam Dragica, lepa i ljubazna žena koja radi u prihvatilištu i pomaže i starima i mladima, iako je i njoj samoj kuća potopljena.

Voda, voda, voda... O njoj svi govore i pričaju, a teško da će je dobiti uskoro. Tek je počeo proces uklanjanja uginule stoke iz potopljenog dela grada, kao i čišćenje blata. Uklonjeno je više od stotinu leševa domaćih životinja. Sve to bez vode s česme... Problem je što Smederevska Palanka koristi sopstvene izvore vode, iz izvora koje su koristili i Rimljani i odakle je poznati "Kiseljak". Ali, to je sada sve... Mulj.

"Vodu za piće koju dobijamo u donacijama šaljemo pre svega prihvatilišta i u Naselje, gde poplavljena domaćinstva pored vode, nemaju ni struju. Tamo su dva glavna trafoa bila poplavljena, morali smo da ih isključimo. Kad dođe voda, bar tehnička, mnogo ćemo lakše rešavati probleme, ali i ovako ne posustajemo", dodao nam je Dragan iz opštine.

Povratka u kuće iz prihvatilišta neće biti u skorije vreme. Dezinsekcija, deratizacija, lopatanje, blato, pričaju nam na putu ka osnovnoj školi u čijoj su fiskulturnoj sali smešteni ugroženi. Ustajali vazduh parao je zvuk narodne muzike sa tranzistora, pored kojeg je spavao jedan gospodin.

"Klinci nisu tu sada, lepo je vreme, pa se igraju napolju", rekao nam je Momčilo, momak angažovan oko svojih sugrađana dan i noć.

"Cigara i kafa i tako u krug. Nema spavanja. Hvala ti puno što si došao i na onoj pomoći, lepo od tebe. Pokazaću ti sve što treba", rekao je i stisnuo ruku.

Dragica je pitala ljubazno ljude da li žele da se slikaju, jer ni mi nismo insistirali. Većina ih je pristala, samo su nas zamolili da ne slikamo decu, jer je takva praksa. To nije ni traženo, mada ostaje žal što slike ne mogu da vam prenesu energiju i sreću koju te oči nose u sebi kada im se neko obrati, priđe, pomiluje po kosi.

Upoznali smo Micu i Zagu.

"Zagorka sam, Slađo, Zagorka", dobacila je teta Zagorka iz kreveta pod košarkaškom konstrukcijom.

"Dobro, teta Zago, što se odmah ljutite", uzvratila je Slađana i povela nas u drugo prihvatilište, gde se pevalo i radovalo.

U čast Anastazije. Njoj su vaspitačice "iskopale" lepu belu haljinicu, sa crvenim tufnama, iz gomile kutija sa garderobom koje su pristigle sa svih strana. Anastaziji je bio rođendan i organizovana je priredba u tu čast. Jedan naročito samouveren dečak bio je voditelj i on je sa papira čitao imena onih koji sledeći nastupaju.

Srce je htelo iz grudi u tom trenutku.

Sa dečicom su pevale i vaspitačice i učiteljice iz palanačkih vrtića i škola, koje su tu radile dobrovoljno.

"A, platu nismo od decembra primile".

"Ja sad dobila prvu polovinu februara", dodala je jedna od njih, zaposlena u drugoj ustanovi, dok je sekla tortu koja je posluživana Anastazijinim "zvanicama".

Slađani su se koleginice žalile da neka dečica neće da peru kosu.

"Ma, nemojte ništa da brinete, svi ćemo na kraju imati vaške i pripremite se na to", prebacila je Slađa na šalu i namigivala nam.

Šalu na stranu, uverili smo se u to da ti dobri ljudi rade sve što mogu da sugrađanima obezbede normalne uslove za život u prihvatilištima, ako se oni ikako mogu nazvati normalnim. Sve je čisto i uredno, a...

"Sredstava za higijenu. Toga najmanje imamo, ako možete, recite ljudima da nam to šalju. Ovo je sve što imamo za ceo grad", setili smo se trenutka kada smo ostavljali našu skromnu pomoć na mestu odakle se sve to kasnije deli. Taj momak sa fasciklom u ruci pokazivao nam je u pravcu četiri kutije sa "hemijom".

Četiri kutije, za ceo grad...

Baš zato, kada se približilo vreme za rastanak, pitali smo Slađu i njene koleginice:

"Šta vam je potrebno? Šta da kažemo ljudima kad se vratimo kući?"

"Gaće!", dobacila je najstarija od njih, sa osmehom, ali veoma ozbiljna.

"Gaće i asepsol".