Od kada su u Oluji 1995. godine stigli u Srbiju, potucali su se od nemila do nedraga, nekako se skućili, a sada će od tih kuća napraviti domove zahvaljujući donacijama EU.
Prvi jesenji dan u Srbiji, kroz oblake se jedva pomalja sunce, a košava nosi na pustom parkingu u Inđiji, kraj pruge. Mladi, veseli Kruševljani, pretovaruju građevinski materijal. Nije im teško, rade nasmejani jer znaju kome pomažu. To je materijal za izbegličke porodice, za obnovu njihovih kuća, koji su obezbedili Evropska banka za razvoj i komesarijat za izbeglice. Kada materijal dovezu do porodica kojima je namenjen, biće još veselije.
Banka za razvoj EU u okviru regionalnog programa za zbrinjavanje izbeglica vrednog 335 miliona evra dodelila je Srbiji u prvoj fazi 22,7 miliona evra za stambeno zbrinjavanje 1.585 najugroženijih izbegličkih porodica. Vlada Srbije pridružila se ovoj donaciji sa nešto više od četiri miliona. Ove porodice ne dobijaju novac, već montažne kuće ili građevinski materijal kojim mogu da renoviraju već kupljene kuće, dovrše izgradnju započetih, ili izgrade sebi dom na placu koji su sami kupili. Prva faza programa u vrednosti od 26,7 miliona evra predviđa dodelu 125 paketa građevinskog materijala za završetak započetih stambenih objekata, kao i dodelu 70 montažnih kuća izbeglicama koje imaju placeve sa dozvolama za gradnju.
A pred trošnom kućicom Nebojše Kozomore iz Glamoča dočekuje nas njegova supruga Gordana, rodom iz Bosanske Krupe.
"Evo stiže nam materijal za gradnju, a meni je danas termin za porođaj", kaže nam nasmejana Gordana, pa se, sa povelikim stomakom razleti da ugosti majstore, obilazeći svaki čas trogodišnju ćerku.
Ovu udžericu od jedva stotinak kvadrata, napuklu i memljivu, sa nešto okućnice i pomoćnim zgradama kupili su na kredit. Srećom, muž i ona rade, pa će kredit od 27.000 evra, nekako da otplate. Ova pomoć im mnogo znači, da staru kuću koliko toliko dovedu u red, pa da se ona, suprug, ćerka, beba i tast konačno skuće.
"Valja uraditi krov koji prokišnjava, izolaciju da nam više ne duva, izliti podove, jer dole je zemlja, malo proširiti sobu, da bi bar za rođendan i slavu najbliža familija tu mogla da stane. Znate, nas je petoro dece u mojih roditelja, muž takođe ima još dva brata i dve sestre", kaže Gordana koja je u vreme kada su njeni pobegli iz Bosne imala tek sedam godina, dok joj je suprug tada bio tinejdžer.
U Bosnu im povratka nema, sve je spaljeno i u njenom i u muževljevom selu. U Inđiji žive od kada su izbegli, snalazili su se kako su znali i umeli. Sada će konačno imati konkretan dom.
"Dva puta su nas odbijali za pomoć, ali možda je tako i bolje, jer je i pomoć tada bila manja. Ovaj materijal nam mnogo znači. Samo još vreme da nas posluži, pa da završimo radove", kaže Gordana, dok Nebojša sa komšijom pomaže majstorima da u dvorište istovare građevinski materijal.
Nekoliko kuća dalje od njih žive Petrovići: Baka Miljka (1940), njen sin Nikola (1958), snaja Stanka i unuka Nikolija. Deda je nažalost preminuo, a još dve Nikolijine sestre su se udale i zasnovale porodice.
Staru sremsku kuću bez vode i kanalizacije od oko jedva stotinak kvadrata sa pomoćnim prostorijama, kupili su tako što su Nikola i njegova ćerka Nikolija podigli kredit. Srećom su tih 12.000 evra nedavno otplatili. Sramežljivo nam pokazuju "šareni" pod, kažu šaren je ne iz estetskog razloga, već se kupovao polovni laminat, pa na šta se naleti. E, sada će sve to biti drugačije.
- Od 27.000 izbegličkih porodica u regionu više od 16.000 živi u Srbiji
- U Srbiji funkcioniše 24 kolektivnih centara (13 u centralnoj Srbiji, a 11 na Kosovu i Metohiji)
- U centrima živi manje od 400 izbeglica i oko 1.500 do 1.700 interno raseljenih osoba
-Postoji još 2.000 neformalnih kolektivnih centara.
"Punih 11 godina živeli smo kao podstanari. U kakvim sve uslovima, bolje da vam ne pričam. Kada smo konačno uspeli da kupimo ovu kuću, vode je bilo samo u dvorištu, kanalizacije i kupatila nije ni bilo. Devet dana smo radili samo da bismo mogli prvu noć nekako da prenoćimo ovde ", priča Nikola.
Nikolija se seća Oluje i njihovog bekstva iz Gline. Kaže, svi su nekako stali u prikolicu traktora, pa u koloni do Mosta na Uni. Samo što su stali da se odmore, most je granatiran i srušen, priča Nikolija.
"I tako nekako stigosmo na traktoru do Zemuna, kada je policija htela na Kosovo da nas pošalje. Srećom, rekosmo im da imamo rođake u Beškoj pa su nas pustili. Kod ujaka smo u Beškoj živeli tri meseca, nas 18. Onda smo prešli u Inđiju", priča Nikolija, najstarija od tri sestre.
Njen otac Nikola se seća tih prvih izbegličkih godina. Izvrstan majstor, koji je nekada radio u Železari u Sisku, nije mogao da nađe posao, najviše zbog "patriotskih hordi".
"Arkanovci su upadali ljudima u firme i odvodili sve izbeglice u Erdut, pa na ratište", priča Nikola i dodaje da je u to vreme samo on mogao da zarađuje za njegovu sedmočlanu porodicu - deca mala, roditelji nemoćni, supruga bolesna od karcinoma.
"Nekada smo živeli od svega 150 nemačkih maraka. Valjalo je platiti od toga stan, račune...Verujte, bilo je dana da smo bili gladni. Polako su ovde uvideli da sam dobar majstor, nalazio sam lakše posao, pa i po dva-tri. Radio sam 20 sati dnevno, ali i to ima cenu, razboleo sam se, dobio dijabetes...I pored svega, tri ćerke sam odškolovao", kaže Nikola s neskrivenim ponosom.
U Glinu im povratka nema, sve je spaljeno. Jedino baka Miljka obilazi zgarište. Deda je preminuo pre šest godina. Posle svega u staru kuću nije želeo više da kroči.
Ali kuća iz Gline je tu, bar njena fotografija, uramljena. Srazmerno i odnosu njihovih veličina, zauzima dobar deo zida u novoj kući u Inđiji.
Ipak, kada se ova sremska udžerica sredi, zahvaljujući pomoći EU, moći će tu pristojno da se živi. Neće biti prostrano i lepo kao nekad u Glini, ali biće to opet dom.
U ugovoru koje su ove izbegličke porodice potpisale kako bi dobile pomoć u građevinskom materijalu navedeno je da radovi moraju biti završeni u roku od 180 dana. Sada su njihove oče uprte u nebo, jer većina treba da popravlja krov, a ako kiša pada, ti radovi se ne mogu izvesti.
Ilija Bogovac iz Koljana kod Sinja, u Srbiju je izbegao sa ocem, majkom sestrom i bratom. Sada ima svoju porodicu, suprugu i dve ćerke. Kada su u Oluji stigli do Srbije, prvih godinu dana živeli su kod ujaka. Od tada su podstanari u Inđiji.
Iliju čeka najviše posla, ali i sam je majstor – građevinac. Njegova kuća je nova, u osnovi sto kvadrata, pa još sprat.
"Ovo dole sam godinama, nekako sam uspeo da izgradim. Onda mi je jedan dobri čovek koji živi u Austriji pozajmio novac za prvi sprat. Rekao je, vratićeš kad budeš imao. Sada sam dobio materijal da kuću stavim pod ploču, uradim krov", priča Ilija i dodaje da će konačno sa porodicom i starim roditeljima moći da se skrasi u svom domu.
"U Hrvatskoj nam je sve spaljeno, retko ko se tamo vratio, nema ni posla. Moglo je i tamo da se aplicira za pomoć, ali problem je dobaviti neophodna dokumenta. Nije ni ovde bilo lako. Procedura je trajala oko godinu dana. Morali smo u opštini dobiti uverenje da najmlađa ćerka nema zemlje na svoje ime, a ona je tek beba", kaže Ilija i objašnjava da su rigorozne kontrole uvedene jer je bilo zloupotreba i dodaje da je i bolje da se malo pomuče nego da se ceo program pomoći iskompromituje.
On, Petrovići i Kozomore, dobili su građevinski materijal, ali sada valja platiti i majstore. Nije ni to mali trošak, kažu, nekako će se "nategnuti", pomoći će i prijatelji, ali za materijal nikada ne bi uspeli novac da skupe.
Sada gledaju u nebo, valjda će pre zime radovi biti završeni, pa da najmlađa beba Kozomora, koja je u maminom stomaku dočekala pomoć EU, odrasta u toplom domu u Inđiji.
