MONDO s prostitutkama: "Posao kao svaki drugi"

I ne samo to, oni su najavili širu društvenu akciju čiji cilj je da se sa "seksualnog rada", kako nazivaju posao kojim se bave, skine oznaka "krivičnog dela". Ne zalažu se za legalizaciju, već traže dekriminalizaciju prostitucije.

Oni posećuju prostitutke na terenu, dele im zdravstvene savete, kondome i lubrikante, a zalažu se i za izmenu važećeg zakonodavstva u Srbiji.

Stigli su i na svetski kongres Seksualnih radnika u Kalkuti, a obećavaju da će se za njih i njihove akcije tek čuti.

Evo njihovih priča:

"Seksualnim radom se bavim 12 godina, a sada imam 34. Imam četvoro dece. Počela sam radi novca da se bavim time, pošto, koliko god da sam radila nisam imala dovoljno. I onda mi je to palo na pamet", kaže lepa crnokosa žena.

Završila je, priča, samo osnovnu školu, a radila je, pre nego što je počela da se bavi prostitucijom u nekoliko firmi.

"Znate kako, gde god sam došla da radim, ja sam imala taj problem seksualnog uznemiravanja od strane glavnih osoba, da li je to šef ili neko drugi. Dešavalo mi se da neću da budem sa šefom.

Inače sam veoma ponosna, ne dam na sebe i iz principa neću i onda dobijem otkaz. To mi se više puta događalo u životu. I onda ja razmišljam, pa čekaj već kad je tako, kad i ovako i onako ima taj problem čekaj da ja lepo počnem da radim, naplaćujem, pa ću da iskoristim to i barem znam da me niko ne ucenjuje nego ja to radim i to je to", objašnjava naša sagovornica.

Svoj posao doživljava kao "sasvim normalan ", a kada je kod kuće, tada je pre svega majka. Njena najmlađa ćerka ima osam, a najstarija 18 godina.

"Razvedena sam i živim sa roditeljima. U svemu imam podršku oca i majke. Znaju čime se bavim i ne zameraju mi. Možda je u početku bilo malo problema, ali nikada nije bilo strašno.

Sada me majka podržava u svemu, jedini njen strah je da me ne uhapse i da ne dobijem batine od policije ili imam problem s klijentom - to je ono kao što se svaka majka plaši za svoje dete", kaže nam žena koja je godinama radila na ulici, a od nedavno je sebi omogućila bolje uslove.

"Sada radim u stanu, klijenti me kontaktiraju telefonom", kaže ova žena.

Deluje potpuno samouvereno i otresito. Tvrdi da nema bilo kakav strah da će joj se nešto loše dogoditi tokom rada.

Dešavalo joj se, kaže da klijent neće da plati, ili da traži novac nazad pošto se usluga uglavnom naplaćuje unapred.

"Imala sam par puta incidente, ali retko. Jer ja sam veliki psiholog. Ne može to svako da radi, neki misle to je lako - samo seks. Ali nije, bitan je stav i procena. Prema klijentu ja se odmah postavim kako treba".

Klijenata se trenutno još manje plaši jer više ne radi na ulici, ali od policije ima strah.

"To mi je najveći problem - predstave se kao klijenti dođu i uhapse me", objašnjava lepa crnka.

Do sada je, kaže, bila u zatvoru četiri puta, od 15 do 25 dana, ali tvrdi da je u mnogo boljem položaju od ostalih koleginica.

"Imam sva lična dokumenta, pa mi, kad me uhapse, ne dodaju još i kazne za prijavu stana i druge dokumente. Samo me 'rebnu' zato što sam seks radnica".

Ne žali se na policijsku torturu u smislu fizičkog nasilja.

"Mene nisu tukli, to uvek rade sa trans osobama. Devojke retko kada imaju taj problem, od devojaka najčešće traže uslugu, stave ih u auto i ucenujuju - moraš da me odradiš da te pustim. A trans osobe - njih biju", kaže aktivistkinja NVO "Sloboda prava".

U policiji su za MONDO odbacili te optužbe, ali o tome u posebnom tekstu o njihovim iskustvima s prostitutkama.

Na pitanje čemu se nada u budućnosti i da li mašta o nekom drugom poslu kada zaradi dovoljno za sebe i svoju porodicu, kaže da ne želi ništa posebno da menja.

"Najviše bih volela da ostanem u poslu, jer ga radim dobro i profesionalno. Ono šta bih očekivala je dekriminalizacija", kaže.

Ne legalizacija, već dekriminalizacija, zahtev je seksualnih radnika u Srbiji, naglašava naša sagovornica.

"Sa legalizacijom kreću prinudne stvari - država ti postane najveći makro. Teraju te na nasilne preglede i testiranja, ucenjuju te ako hoće, govore ti šta da radiš. Moraš da se registruješ, da ideš da se pregledaš gde oni traže i da se testiraš na HIV koliko god puta oni traže.

Zašto bi mene neko terao da idem kod lekara jednom ili dva puta nedeljeno, kada je meni moje zdravlje najvažnije. To je bespotrebno. Svakih sedam dana su tesiranja na HIV i hepatitis. To nema potrebe, ja uvek koristim kondome. Kakva su to pravila? Zašto pekar ne ide svakih sedam dana na pregled?", pita naša sagovornica.

PRIČA DRUGA

Žena sa kojom smo potom razgovarali zašla je u godine. Pati od šizofrenije i epilepsije. Plave kose, sa brojnim tetovažama i ožiljcima na rukama. Kaže da je nedavno prestala da se bavi "seksualnim radom". Priča nam stravičnu životnu priču.

"Bavim se tim poslom i mnogo loše sam prošla...Ne bih želela ni jednoj devojci da tako loše prođe", kaže na početku razgovora.

"U posao sam se upustila radi para, nisam ni bila mlada kad je sve počelo, imala sam 24 - 25 godina. Ja sam dete sa ulice, nemam ni majke ni oca. Došla sam u Beograd kao 'šutnuta karta', rođena sam u Nemačkoj", kaže kroz uzdahe ova nesrećna žena.

"Majka me ostavila kad sam se rodila i bila sam po bolnicama u Hrvatskoj, a odrasla sam u Domovima u Splitu i Zadru. Posle toga sam bila usvojena, ali sam bila problematično, đavolsko dete i na kraju sam opet završila u Domu".

Dok priča sa pauzama u govoru i uzdasima, nema obašnjenje kako se našla u bolnici u Hrvatskoj i ne zna da odgovori na pitanje kako i kada je došla u Beograd. "Ni sama ne znam kako sam došla, ne znam, stvarno ne znam, to je mnogo duga i teška priča".

Zaključujem da joj je lakše da ne ispriča taj detalj iz svog života. Idemo dalje...

"Radila sam za makroe u Beogradu. Spavala sam kod njih, uzimali su mi pare i krali me kad me uhvati epileptični napad. Dobijala sam batine od makroa i klijenata. Uzimali su mi pare, gurali su mi žar, puštali kerove na mene. Ceo dan sam radila, a uveče sam od makroa dobijala samo jednu pljeskavicu i paklu cigara", priseća se svog strašnog života ova žena.

I ona kao jedan od glavnih problema navodi odnos sa policijom i brojna hapšenja i maltretiranja.

"Čim su počeli da me hapse rekli su mi ako hoćeš da pevaš, pustićemo te, tražili su da cinkarim druge da bi me pustili. Ja sam im rekla - ja pevačica nisam, a vaš je posao da ih vi tražite. E, kad sam odustala od toga i počela da budem drska, počelo je i maltretiranje", priseća se žena.

Kaže da su je često hapsili.

"Nemam toliko kose na glavi koliko imam zatvora. Dešavalo se da me interventna bije bez razloga. Ili me osude samo zato što kod sebe imam tri kondoma. Samim tim država mi ugrožava zdravlje. Sada i kada sam prestala da radim nekad me hapse čim prođem pored mesta na ulici na kom stoje prostitutke, jer je ono na putu do moje kuće".

Kaže da joj je jedina uteha bila u dropin centru NVO JAZAS u Beogradu, gde smo je i zatekli i gde je dobijala savete, pravnu pomoć, ali i društvo i razonodu.

Pošto su aktivnosti tok centra, zbog nedostatka novca, svedene na minimum, sada više nema gde da ode. Zato planira odlazak u inostranstvo, na lečenje - u rodnu Nemačku.

"Sada već ulazim u godine, a nemam ništa. Nisam slušala ranije kad je moglo nešto da se promeni. Iskorišćavali su me svi, a ja sam počela da starim. Zato ću da odem da se lečim i kanem se lošeg društva. Niko mi više ne treba", zaključuje svoju tužnu ispovest za Mondo negdašnje dete, a sada žena ulice.

MONDO će narednih dana i nedelja nastaviti da se bavi pričama ovih ljudi sa margina društva. Uskoro vam donosimo ispovest mladića koji je proveo deset godina u uličnoj prostituciji, a slede i priče policije o ovom problemu, kao i o elitnoj prostituciji. Ostanite uz MONDO...