Novinar "Blica" lično se uverio u to kako izgleda trežnjenje u policijskoj stanici, gde je sproveden jer je vozio pijan po Beogradu.
Posle nešto peripetija sa prevozom ("crkla" patrolna kola) junak ove, u osnovi, antialhokolne priče, stigao je peške u policijsku stanicu Vračar, gde je "oslobođen" pertla, kaiša, mobilnog telefona...
"I što je najgore, ja, pijan, ali i dalje veseo...", opisuje Radišić.
Nikada ranije nije bio u pritvoru, nikada hapšen. I potpuno nepripremljen na "pritvorske uslove".
"Mala soba, sva u pločicama. Kao neko kupatilo, ali bez vode. Dve daske na koje može da se sedne, nema prozora, iza zida čučavac bez vode. Vazduh smrdi, štipa za oči. Tu je jedno 'ambasador ćebe', prljavo i gadno. Na teškim metalnim vratima izbušeno nekoliko rupa. Upaljen reflektor, greje i bije u oči. Strava i užas", opisuje "apartman" novinar u nevolji.+
Zid žulja, ne može ni da se legne, ni da se sedi, daska je uska, a i kratka... Ni da se raširiš, niti da se ispružiš. Ko je merio, znao je šta je pravio, piše Radišić.
"Krenuo sam da šetam, od zida do zida. Čekao sam, a nisam imao pojma koliko je sati. Onda je počelo da me peče u grlu. Bio sam žedan sam, popio bih bure vode. Gvirnem kroz rupicu na vratima, a u hodniku česma. I onda krenem da lupam u vrata. Pesnicama, nogama... Vičem, kukam. Vodu nisam dobio".
Kada su otvorili ona teška vrata, i izveli ga napolje i vratili mu stvari, "tek je onda dotakao dno".
"Izašao sam, krenuo niz ulicu. Pitao ljude gde sam, a oni su bežali od mene. Pogledao sam se u izlog, i video čudovište. Čupav, izgužvan, raspojasan. Beda i jad. Od tada volim taksiste, ne vozim kad sam pijan, a i ne pijem kada vozim. Moja bruka, ali i moja škola. Uzalud je bilo to što nikada nisam bio kažnjen, što nisam imao ni jedan saobraćajni prekršaj, celih 20 godina", završava svoju storiju Radišić.
