Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji. Ovaj citat portugalskog pesnika Luiša de Kamoiša najbolje opisuje život Milije Stojanovića (74) iz sela Drešnice nedaleko od Blaca, koji je razočaran zbog nesrećne ljubavi pre 18 godina napustio civilizaciju i preselio se u šumu. Tamo i danas živi u skromnoj kućici na drvetu, piše Informer.

Meštani Drešnice kažu da se do poslednjeg šumskog čoveka na Balkanu može stići samo peške. Posle nekoliko kilometara hoda po šumskim stazama, koje u ovo doba godine više liče na živo blato, stiže se do vodopada Golijske reke, pored kojeg se u krošnji drveta nazire mala daščana udžerica. U njoj starac duge sede brade već dve decenije vida ljubavne rane.

Milija, kao svaki pravi domaćin, gostima nudi da sednu na neki od mnogo panjeva, a potom sa uzdahom kreće da govori o svojim životnim nedaćama.

“Iako sam rodom iz Drešnice, gotovo 15 godina sam živeo i radio u Skoplju. Tamo sam zavoleo jednu prelepu crnku Packanu Gerovsku. Ona je pre mene imala dvoje dece, ali meni to nije smetalo i ubrzo smo se uzeli. Imali smo dogovor da mi samo rodi jednog naslednika”, otkriva Milija.

“Ali, avaj, sva moja ljubav je bila uzaludna pošto ona nije mogla da mi je uzvrati. Posle godinu dana, moja Packa me je ostavila i razvela se od mene. Skrhan i razočaran, vratio sam se u rodno selo, a tamo sam doživeo još veću bol, pošto su mi u kratko vreme od bolesti umrli brat, sestra i majka. Ostao sam sam u praznoj kući”, kaže Milija.

Porodična tragedija i činjenica da ljubav svog života ne može da preboli, nagnali su Miliju da se odmetne od ljudi i lek za dušu pronađe u bukovoj šumi.

“Razočarao sam se i u život i u ljude i pobegao sam u šumu. Napravio sam ovu kolibu, imam nešto posuđa, izdubljeno stablo za čuvanje hrane i tu sam već 18 godina. Sve što čujem su žubor vode i cvrkut ptica i mogu vam reći da nema veće slobode od samoće. Srce me i dalje boli, moju ljubav verovatno nikada neću prežaliti, ali sam ovde našao mir i ne želim nikada više da se vratim među ljude. Na neki sopstven način ovde sam srećan”, priča Milija.

On jedini kontakt sa civilizacijom ima kada ode u Blace u biblioteku. Voli da čita filozofiju i psihologiju, pa su ga meštani zato prozvali Platon iz šume.

“Čitam svakodnevno već 18 godina, a najviše mi leže Platon i Šopenhauer. Uz to sam veliki zaljubljenik u rusku književnost, pogotovo Tolstoja i Dostojevskog, koji je imao težak život kao i ja. Mnogi ljudi misled a imaju bogatiji život od mene jer žive u urbanoj sredini, a ja ću ih samo podsetiti na jedan citat Maksima Gorkog: “Na praznom licu i ožiljak je ukras”. Odnosno, džaba im sve ako su prazni, a moja duša je i dalje puna emocija, iako je bolom skrhana”, kaže taj večiti romantik.

Milija je otkrio i da je svojoj dragoj napisao mnogo pesama.

“Papir upija tugu, pa sam tako stalno pisao pesme o svojoj nesrećnoj ljubavi. Najlepša je “Lepotica sa Vardara”, u kojoj je i jedan od najemotivnijih stihova koje sam ikada napisao: “Vratih se da vidim divne kose te, ali lepotice sa Vardara tu ne beše. Ta se izgubi na kamenom mostu, u hodu, u narodu, u večitoj reci ljudi”, recituje Milija.

Kao pravi šumski čovek, ovaj starac se hrani samo onim što može da nađe u šumi i uprkos tome je izuzetnog zdravlja, piše Informer.

“Jedem sve ono što priroda nudi – biljke, pečurke, puževe, zmije, kornjače, rakove, ali i ribu koju ručno hvatam u reci. Nije to ništa preterano ukusno, puževi su, na primer, puni one sluzi, pa može da ti pripadne muka, rakovi tvrdi, a kornjača mora dugo da se kuva na vatri. Ali meni to prija i hvala bogu, izuzetnog sam zdravlja, nijednom se nisam obratio lekaru, sve ovo vreme”, jasan je Milija.

Milija je, kada se spustila noć, otkrio i jednu veliku istinu: “Divlje zveri nikada nikoga ne povređjuju bez povoda. To na ovom svetu čine samo ljudi”.