Čovek od prirode nije dobio krila, ali jeste želju za letenjem, jer dok iz vazduha posmatra zemlju, oseća se slobodno i dominantno, baš poput ptice, objašnjava jedriličar Aleksandar Veg.
Profesor mehatronike na Mašinskom fakultetu u Beogradu koji pilotsku dozvolu poseduje već 32 godine totalni je zaljubljenik u jedrilice, letelice bez motora koje u vazduhu održava jedino njegovo strujanje.
Svaki vikend provodi na aerodromu Veliki Radinci, gde sa prijateljima iz aero-kluba Sremska Mitrovica kruži vojvođanskim nebom.
A jednom kada se jedrilicom odvoji od tla, vitlom ili na šlep, razdaljine mu više ne predstavljaju prepreku i može da ode gde god poželi, naravno, koliko mu veština i vremenski uslovi to dozvoljavaju.
Naime, kako naglašava Veg reporteru Tanjuga, draž jedrilice upravo leži u tome što je to sportski rekvizit koji zahteva veštinu pilota jer, obzirom da nema motor, pilot potpunu pažnju mora da usmeri na traganje za termičkim izvorima i vazdušnim strujama koje će mu omogućiti veće visine, a time i duži let.
Ta potraga, dodaje on, čini da jedriličaru nebo postaje izazov i neka vrsta igrališta, što ga razlikuje od ostalih pilota.
Veg i njegove kolege ne smeju da zanemare ni zemlju jer lokaciju izvora toplote prepoznaju, između ostalog, na osnovu toga da li je tlo naseljeno ili nije, da li preovladavaju svetlije ili tamnije boje, ali i zbog navigacije, da bi znali gde se nalaze, na koju stranu lete i da li mogu da se vrate na svoj aerodrom ili će pistu tražiti na drugom.
Jedriličarstvom može da se bavi svako ko je stariji od 14 godina, kada otprilike i počinje ozbiljna ljubav prema letenju, dok gornja granica ne postoji.
Dovoljno je da je čovek fizički spreman, da su mu ritam života i ishrana prilagođeni letenju jer je to, kako kaže Veg, ozbiljan mentalni proces u kojem nije samo potrebno upamtiti procedure, već one moraju i na vreme da se izvrše u vazduhu.
Tako je jedan Nemac leteo do svoje devedeset i neke godine, otkriva Veg dodavši da sada u AK “Sremska Mitrovica” obuku mlađih kolega vrši i nekadašnji kapetan JAT-a, koji sada ima 73 godine, a koji je svojevremeno bio linijski pilot na avionu DC-10.
Obuka traje oko dva-tri meseca, koja, osim praktičnog letenja, obuhvata i teoriju, poput poznavanja letelice, mehanike leta, meteorologije, navigacije, ljudskih mogućnosti...
Prvi samostalni let nastupa posle, otprilike, 50 letova sa instruktorom, tokom kojih je budući pilot već uvežbao uzletanje i sletanje, pravolinijski let i zaokrete, objašnjava Veg i dodaje da do kraja obuke predstoji još oko 20 letova.
Veg je obuku završio 1982. na aerodromu Lisičji jarak, kod Padinske skele, u vreme kada je novca bilo malo više nego danas.
Opšta nemaština, ističe on, danas ugrožava amatersko vazduhoplovstvo ukazujući na činjenicu da je malo onih koji su spremni da odvoje neki dinar za letenje.
A koliko je zapravo skupo jedriličarstvo?
Za obuku je potrebno izdvojiti oko 1.200 evra, što je nešto više od novca potrebnog za sticanje dozvole za upravljanje automobilom, dok se cene polovnih jedrilica kreću od 10.000 evra, pa naviše.
Malo skuplje od vozila sa auto-placeva, ali svaka čast onome ko nađe automobil koji može za 20-ak sekundi da se popne na visinu od 350 metara.
Ipak, postoji mišljenje da obuka i letelica, kao i poželjni vremenski period za letenje, od marta do oktobra, lako mogu da se zamene kompjuterskim simulacijama, obzirom na to da postoje brojni programi na kojima može da se upravlja, ne samo jedrilicom, već i boingom, erbasom, MiG-om...
Međutim, to nije to, smeje se Veg i prepričava anegdotu iz Brazila.
Upoznao je svojevremeno, kako kaže, lekara Kristijana, koji je bio hodajuća enciklopedija kada je reč o vazduhoplovstvu i letenju, jedan od najboljih takmičara na letačkim simulatorima, ali bez minuta iskustva iz prave pilotske kabine.
Sve je znao, u teoriji, ali kada je pokušao da leti odmah mu je pripala muka, priseća se Veg, dodavši da lekcije iz kompjuterskih simulacija mogu da posluže kao dobra mentalna priprema za put među prave oblake.
Kada je reč o visini koja može da se dostigne, svetski rekord u jedrenju postignut je na 17.000 metara, ali uobičajeno je da se leti najviše do 3.000 metara, odnosno do 2.500 metara na takmičenjima.
U Srbiji piloti jedrilica takmiče se u ravnicama Vojvodine jednom godišnje na državnom prvenstvu, eventualno i na ponekom klupskom, odnosno kup takmičenju.
Za osvajanje titule potrebno je da za što kraće vreme prelete stranice mnogougla, čija je ukupna dužina od 150 do 250 kilometara.
Tokom takmičarskog leta pilot procenjuje optimalnu putanju i brzinu leta, zavisno od vremenskih uslova na pravcu zadate rute i na njemu je da se odluči za najpovoljniji trenutak polaska na rutu.
U dobrim termičkim uslovima i sa dobrom jedrilicom leti se prosečnom brzinom od oko 100 kilometara na sat, zbog čega izvršenja zadatka traje oko tri sata.
Najduži let koji je Veg ostvario nad Vojvodinom trajao je sedam sati, što mu nije bilo teško jer, kako kaže, svaki vikend na Velikim Radincima provede barem po dva ili tri sata u kokpitu.
Svoju ljubav prema letenju delimično je preneo i na potomke - iako stariji sin nije pokazao interesovanje, mlađi je krenuo očevim stopama.
Mora čovek da radi ono što ga ispunjava, da uživa u hobiju, jer od ovoga nema ekonomskog interesa, samo zadovoljstvo, zaključio je Veg.
