Uz komandanta! Pismo podrške generalu Bandiću

.

Autor u pismu objašnjava sa kakvim su sve životnim okolnostima i izazovima suočeni pripadnici te jedinice, na dirljiv način se oprašta od drugova koji su stradali u nesreći, ali i daje nedvosmislenu podršku generalu Predragu Bandiću, koji se tokom nevremena koje je prošle godine snašlo Srbiju proslavio i stekao status heroja nacije, a posle helikopterske nesreće, izložen kritikama dela javnosti.

Evo izvoda iz tog pisma:

"Nedeljno jutro. Jutro kao i svakog vikenda. Jutarnja kafa, porodica na okupu, smeh, kritike, dogovor šta danas uraditi, domaći iz matematike, poseta rodbini… Za porodice četvorice mojih kolega ovo nedeljno jutro sigurno nije kao i svako drugo. Onih najvažnijih u porodicama nema. Prazna je stolica, kafu svoju neće popiti. Nema saveta, nema reči. Praznina.

Nema naših Mehe, Draje, Miladinčeta i Đuke. U njihovim porodicama danas su muk i bol. Crna boja. Tišina koja boli. Kako dalje?

Sudbina koja može da dotakne svaku porodicu vojnika. Pitam se svih ovih dana, da li su poginuli uzaludno? Da li je njihova žrtva bila potrebna? Tko je odgovoran? Tko će da odgovara za moje kolege?

Svako od nas ovih dana ima svoje mišljenje o tome. I razlikuju nam se mišljenja. Poštujem svačiji stav, to je ljudski, ali… Osećam da imam obavezu i da imam pravo da kao kolega, klasić, prijatelj i vojnik napišem par reči.

Mislim, da nisu poginuli uzaludno. Poginuli su vršeći svoju dužnost, koliko god to surovo zvučalo. Poginuli su ispunjavajući svoju zakletvu prema svom narodu, istom onom koji ih je toliko puta ujeo za srce. Poginuli su u pokušaju da spasu jedan život. Jedan jedini život, ništa grandiozno za medije, ali veliko za spas duše.

Godinama su oni kretali na takve i slične zadatke, spasavali su ljude. Sirotinju koja nije uspevala da se skloni u rezervne stanove i kuće. Spasavali su ponajviše decu. Spasavali su budućnost Srbije..."

U delu posvećenom generalu Bandiću, autor pisma piše:

"Tih dana u moru teških reči, osuda, prljavih kombinacija, laži, moram i želim da ustanem i stanem uz svog Komandanta. Ovih dana tako je lako uputiti kritiku, osudu, izraziti sumnju. Ali ovih dana teže je učiniti nešto drugo, a mislim da je časnije i poštenije – stati uz svog Komandanta. Ne bih da ulazim u analize događaja, ne bih da komentarišem izveštaje, tko je kriv, zašto… To ostavljam onima čiji je to posao.

Moj posao je vojnički. Vojska počiva na subordinaciji i jednostarešinstvu. To smo odavno naučili u vojnim školama i to nas prati u celoj vojničkoj karijeri. Svaka vojska na tome počiva. Bez toga smo samo jedna neorganizovana grupa ljudi koji nose uniforme i misle da su vojnici. Uz to osnovno vojničko načelo, postoji nešto što bi trebalo da nosi u sebi svako od nas, svaki vojnik, a to je poverenje u komandu. Poverenje u čoveka koji ti je izdao naređenje. Poverenje da kreneš na izvršenje zadatka. Ako toga nema, kakvi smo mi to vojnici, kakvi smo ljudi!?

 U vojničkoj zakletvi svi smo izgovorili i obećali: – Ne žaleći da u toj borbi, dam i svoj život. –

Svih ovih godina, tako smo leteli i radili. Šta je sada drugačije? Tvrdim da svaki vojnik treba da bude uz svog Komandanta. I kad je dobro i kad je loše i kad se dobijaju bitke, a naročito kad se bitka izgubi. Time pokazujemo kakvi smo vojnici. Sebi i drugima".

Pismo u celini možete pročitati OVDE.