“Muka, muka....šta da kažem”, požalio nam se Dragan čije je domaćinstvo na jednom od brda u selu Brančić, a koje je klizište prepolovilo. Njemu, kao i još nekolicini meštana počela je da klizi štala, a što je najgore klizište i dalje radi. Doduše, kaže, manje nego onih dana kada je lilo. “Tada se zemlja sputala čak 15 centimetara dnevno. Bogami, nije svejedno kada vidite da vam objekti naginju ka dole, zidovi pucaju. Sreća, pa se nije odronilo bliže kući. Ne znam šta bismo, kud bi”, kaže očajan čovek koga smo zatekli dok je izvozio traktorom stajsko đubrivo.

Dragan kaže da su mu mlađi sinovi prilično uplašeni i da im nije najjasnije šta se dešava. ”Deca, ovi mlađi, su bili uplašeni kada se pokrenula zemlja. Jedan sin mi je treći razred, a drugi ima šest godina. Čuju po noći kako pucketaju zidovi. Pitaju šta će biti ako nastavi da klizi zemlja, da li će nam i kuća skliznuti. Kažem im da neće, ali ni sam nisam siguran. To će nastaviti da klizi, rekli su nam geolozi koji su bili da izvide situaciju”, kaže otac četvoro dece i dodaje da ne očekuje neku preveliku pomoć od države.

”Bili su ti iz CIP-a, bio je i Velja Ilić. Kažu nam da je bolje da se evakuišemo, jeftinije je nego da se radi sanacija klizišta. A gde da se iselimo? Ja ovo ne mogu ni da prodam, a oni samo kukaju, kažu nema para. Ne znam šta ću. Zbog dece bi valjalo da se iselimo, ali kako, od čega da kupim plac i sagradim kuću?”.

Meštanin obližnjeg sela, Miroslav koji je došao kao ispomoć Draganu nam pokazuje nagomilanu žutu zemlju i objašnjava kako su to mašine raščistile put koji je bio skroz zatrpan.

GalerijaKlizište

”Taj put ide na gore, povezuje tri sela. Nestao je za jedan dan. Morali su da dođu bageri i razgrtači da sklone zemlju. Ljudi ovde su bili bukvalno zarobljeni.”

I komšijska kuća, baš pored tog puta prekrivenog ilovačom, je stradala. Kažu, najgore su prošli.

Slađana Stojnić koja u kući živi sa mužem, četvorogodišnjim sinom, svekrvom, svekrom i zaovom, objasnila nam je da se brdo na kom je njihova kuća, probudilo još pre pet godina.


”Još tada nam je rečeno da bi bilo dobro da se iselimo. Dobili smo rešenje od CIP-a ali ne znam gde je zapelo. To je neka komplokovana procedura”, kaže Slađana.

Ova mlada žena ističe kako tada nije bilo ni približno loše kao sada jer su ovih dana morali da sruše garažu koja samo što se nije survala.

”Sve se pomerilo za tri metra – ta garaža, kapija. Ranije smo mogli da vidimo kapiju kroz prozor, sada je više ne vidimo. I betonske ploče po dvorištu su se razjapile, zemlja razdvojena. Štala je takođe popucala pa smo stoku odveli kod mog oca u susedno selo. Bunar se nakrivio i vidi se kako je kamenje počelo da puca”, priča nam Slađana dok sedimo u kući u kojoj sada silom prilika žive njih šestoro.

”Znate, nismo mi svi živeli ovde. Ova kuća napred nam je skroz uništena, nije više za življenje. Ovde smo nagurali sve i svašta, a neke vrednije stvari smo odneli kod mog oca. U tom objektu sada držimo kante sa mašću, brašno. Ja i dalje ulazim tamo, iako znam da je opasno.”

Slađana naglašava kako ni ”velika kuća” nije sigurna jer je i tu počeo da puca laminat.

”I ova kuća tone. Ovo nije bilo ovako. A tek noću...čujemo pucanje i to je prilično glasno. I moj sinčić čuje, pa onda postavlja milion pitanja. Vrata na gornjem spratu ne mogu da se zatvore lepo jer su se štokovi pomerili. Geolog koji je bio pre nekoliko dana nam je rekao da se izgleda i krov nakrivio na kući”, priča ova žena i vodi nas u dvorište da nam pokaže kako to sve izgleda.

Najgore je u kući koja je tik uz kapiju.

”Vidite ovde. Fotografišite sve. Osećate kako stojimo ukrivo”, kaže Slađana i izvinjava se što je sve u neredu i prašnjavo i ponavlja kako je ovde sada samo ostava.

Razjapljeni zidovi kroz koje vidite drveće i komšijsku kuću, pukotine na sve strane, podignute pločice u kuhinji...To je sada kuća u kojoj je porodica provodila čitavo leto.

Ova žena kaže da njena porodica svakako planira da se preseli jer ovde nema života u nekoj daljoj budućnosti.


”Kupili smo plac i trebalo bi da gradimo tamo kuću. Gledali smo samo da nema brda iza i nikakva rečica u blizini”, kaže kroz osmeh Slađana dok stojimo na iskošenom podu.


Međutim, do preseljenja ima još, pa porodica i dalje mora da živi u strahu od novih kiša.

”Negde smo nasuli zemlju, ali svakim danom i ona se spušta. Po tome vidimo da tonemo i dalje. Molimo samo Boga da ne padne kiša”, kaže ova mlada žena.

 I mi se nadamo da kiša više neće praviti probleme meštanima Brančića, kao i da će se u skorije vreme skućiti na nekom sigurnijem mestu.