Migranti preplavili Beograd: Srbija good!

Prvo su se stidljivo tu i tamo pojavljivali po prodavnicama hrane i odeće u potezu od stanice do Balkanske i Ulice Admirala Geprata, a sada su masovno “okupirali” taj deo grada i postali deo svakodnevnog “dekora” sve od Terazija do Savamale.

Vlasnici okolnih radnji za MONDO kažu da “invazija” migranata traje poslednja četiri meseca, da se s njima teško sporazumevaju, pošto samo neki znaju engleski jezik, ali i da sve uredno plate i da do sada nije bilo većih problema.

Oblače se u lokalnom second hand shopu, kupuju hranu u radnjama, jedu i spavaju u parku i na ulicama.

Na trotoaru smo jednog sunčanog popodneva zatekli i majku sa bebom koja nema više od dva meseca u naručju. Dojila je devojčicu uplakanih očiju tu, nasred ulice Gavrila Principa. Pitali smo je da li možemo da pomognemo. Na prilično dobrom engleskom jeziku nam se ljubazno zahvalila i rekla da joj nikakva pomoć ne treba...

“Kako joj ne treba, da li je moguće da je ovim zadovoljna”, proletalo mi je kroz glavu. Da li je moguće da im je ponos jači od nagona za opstankom i kakvi su to ljudi koji su silom prilika postali naše nove komšije?

U VAGONU USRED MRAKA....

“To je deo njihove kulture, ali i pokazatelj koliko se plaše da će im se nešto loše dogoditi”, kaže za MONDO konobar kafića “Kušet”, koji je postao stecište migranata.

Već u devet ujutru kada smo jednog tmurnog i oblačnog jutra zakoračili u taj kafić, bilo ih je tridesetak. Jedva pronađosmo slobodan sto. Unutra sve zamagljeno od dima, piju se čajevi i kafa. Sve muškarci od 20 do četrdesetak godina. Među njima i jedan dečak od deset godina koga je sa sobom poveo stariji brat.

“Tu su po ceo dan, od jutra do mraka. Kad smo pre četiri meseca otvorili lokal, ovde su još bile merdevine i alat, oni su nam bili prvi gosti. Prvo su samo naručivali čajeve, a sada su počeli da traže i našu kafu. Ideja nam je bila da ovo bude oaza u centru grada i mesto na kom se na miru može popiti kafa, a od kad smo otvorili samo su oni tu”, priča radnik kafića.

Između 50 i 100 njih prođe nedeljno kroz ovaj kafić. Zadržavaju se po nekoliko dana i onda odlaze. Oko deset odsto njih je obrazovano, zna dobro jezik i “kulturno se ponaša”.

Sa ostalima ima malo problema dok ne usvoje norme ponašanja koje važe u kafiću – da nema bacanja smeća po podu i ispred kafea, da wc ne služi za kupanje, da se ne unosi hrana...objašnjava nam konobar.

Ipak, kaže, svi imaju poverenja u njega i ostale zaposlene, tu se osećaju na sigurnom i veoma su poslušni. “Dovoljno je da dignem glas kad u nečemu preteraju i oni odmah pognu glave i poslušaju...Retki su incidenti, ali je problem što tu žele da ostanu ceo dan pošto nemaju gde da se sklone”.

U pitanju su uglavnom Sirijci, Palestinci, Avganistanci, a ima i Marokanaca. Gotovo po pravilu - vojno sposobni muškarci. Sve je naterala muka i rat, da beže ka zemljama zapadne Evrope. Srbija im je usputna stanica.

“Ali, vole Srbiju”, kaže naš sagovornik i dodaje da mu gosti migranti stalno govore da je “Srbija good”, pošto ih ovde niko ne napada, ne maltretira, policija ih ne tuče. Žale se da su ih u Grčkoj i Makedoniji, njihovim prethodnim stanicama na putu ka boljem životu, dočekali na “nož”.

Kod nas je bio samo jedan slučaj da je jedan od migranata izboden, ali ovo nije baš miran kraj grada, pa me čudi da nije bilo više incidenata, kaže konobar.

Pošto su gotovo svi bez bilo kakvih “papira” i borave ilegalno u Srbiji, migranti ne mogu da prenoće u hotelima ili hostelima, kojih je u tom delu grada u izobilju. Vlasnici hostela, naime, moraju da prijave sve goste.

Zbog toga, kažu, uglavnom spavaju u parkovima, traže nastrešnice kad pada kiša i tu se skrivaju...

“HOĆEŠ DA VIDIŠ ZAŠTO BEŽIM?”

Konobar navodi da se za ovih nekoliko meseci naslušao i tužnih i strašnih priča, da je većina onih koje je muka naterala da ovde dođu, ali da je bilo i “sumnjivih likova” kojima je zabranio da ulaze u kafić.

Prepričava da je najstrašnija scena koju je video, zabeležena mobilnim telefonom jednog od gostiju, ona na kojoj se vidi kako islamisti kolju četiri žene gole do pojasa. “Pokazao mi je snimak i rekao 'sada vidiš zašto bežim”, priseća se razgovora sa jednim od migranata.

Otkriva nam i zbog čega ih je najviše u tom kafiću. “U većinu drugih ih vlasnici ne puštaju. Ima ih još u jednom kafiću u Nemanjinoj i u Pink panteru. Na ostalim mestima nisu dobrodošli. I mi smo bili u problemu kada su počeli da dolaze, bila nam je više puta i policija, ali sada ih više niko ne dira”.

On navodi da je osoblje kafića na odluku da primaju migrante navelo pre svega saosećanje - pošto smo i mi do nedavno bili žrtve ratova. Ipak, ne krije i da ostvaruju dobar dnevni pazar.

Otkud im novac, pitamo. “Većina njih ima rođake koji su se već dokopali spasa u nekoj od zemalja EU ili u bogatijim arapskim zemljama. Oni im šalju novac dok se sami ne snađu”.

NIKO IH NE DIRA, ALI IM NI NE POMAŽE

Na ulici totalno nepoverljivi i plašljivi, posle pola sata provedenih sa njima u istom kafiću, mogli smo bukvalno sa svima da pričamo i svi su prema nama bili blagonakloni.

Po preporuci konobara odabrasmo one koji najbolje govore engleski. Ipak, jedva se sporazumesmo i s njima. Sirijac u jakni koja podseća na rokersku, proćelav i krupnih crnih očiju, reče nam da je tu tek nekoliko dana, da spava u parku, dane provodi u kafiću i pokušava da nađe posao.

On, kaže, ne planira da ode iz Srbije. Tu bi želeo da ostane, a nadu da će se snaći mu uliva to što je po zanimanju kuvar i radio bi u nekom od restorana istočnjačke kuhinje...Baš sada treba da dođe čovek koji bi trebalo da mi pomogne oko posla, kaže nam Sirijac.

Beograđani su do sada prema njemu, kaže, bili dobri, ali se boji noći pošto su ga upozorili da svašta može da mu se desi u tom delu grada.

Uspeli smo da shvatimo da u Siriji ima sestru, oca i majku, da je u kontaktu s njima i da se nada da će i njih izvući iz užasa rata čim se snađe.

Da su svi gosti lokala na stalnoj vezi s porodicom i ko zna sve s kim uverilo nas je i to što su bukvalno svi non stop sa mobilnim telefonima u rukama, a na vidnom mestu u kafiću stoji i punjač, oko kog je prava otimačina.

Upravo mobilni telefon bio je način na koji smo se sporazumeli sa mladićem od 22 godine, Palestincem, za kog nam rekoše da zna jezik. Ali daleko od toga. Uspeo je da razume svako treće pitanje, a odgovore nam je pokazivao preko Google translatea. Napisao nam je da je pobegao od rata, da su hteli da ga ubiju, da je ovde tek tri dana i da planira dalje ka EU. Sa širokim osmehom priznao nam je da smo koji smo ga pitali da li je dobro i da li mu nešto treba... “You have good heart...”, uspeo je da izusti.

“Nema baš puno ljudi ovde koji im nude pomoć”, kaže nam konobar. Samo jednom se dogodilo da jedan od komšija dođe i ponudi nešto. Doneo je cipele svog sina, antilop, u dobrom stanju. Kaže, neće više da ih nosi. Odneo sam ih jednom Sirijcu koji je na nogama imao samo papuče, uzeo ih je i zahvalio se”, kaže konobar.

Sudeći po odeći, obući, ali i mobilnim telefonima koje imaju, čini se da im, zaista, nije potrebna pomoć u novcu. Ipak, svi sa kojima smo razgovarali vape za bilo kakvim smeštajem. Problem im je što spavaju na ulici i što nemaju gde sa se operu. Ali, niko od njih nije zapušten i prljav. Svi koje smo sreli deluju pristojno i uredno...

U kafiću nam kažu da je poslednjih meseci toliki broj migranata na ulicama Beograda zbog rigoroznih kontrola koje su uvedene na granici ka Mađarskoj. Pooštrene su kontrole izlaska iz zemlju i sve je više taksista kojima se oduzimaju vozila ako ih uvate da prevoze migrante.

Turska je, kažu, otvorila granice, i velika je navala migranata iz te zemlje. Neki idu i pešice po šest meseci dok ne dođu na sigurno. Pošto u Grčkoj ili Makedoniji nisu baš dobrodošli, u Srbiji ih policija ne maltretira i zbog toga se tu zadržavaju dok ne nađu način da se domognu neke od zemalja EU.

A dok ne odu i ako uopšte odu, živeće tu, među nama. Možda se neko u ovom gradu i seti dok se sprema na počinak – da tu pored nas, i po vetru i kiši, u nekom parku žive ljudi. Ni od koga ništa ne traže, ali da li je to razlog da im ne pomognemo?