Ivan Marković, koji je decenijsku narkomansku karijeru počeo sa 12 godina pušenjem marihuane, a sa 14 je prvi put gurnuo iglu u venu, tvrdi da je zavisnost duhovna bolest.
"Ja sam dokaz da je odvikavanje moguće, ali su potrebni volja, vreme, i podrška okoline", rekao je Marković na tribini udruženja za borbu protiv narkomanije "Izlazak", održane u Pres centru Udruženja novinara Srbije, povodom 26. juna, Međunarodnog dana borbe protiv droge.
Marković je naveo da je počeo da se drogira kako bi se istakao u društvu, ali je vrlo brzo potonuo u heroinsko ropstvo u kojem mu se život sveo na samo jedno pitanje - kako nabaviti novac za drogu - i odgovor koji se sam nametnuo - svim sredstvima do novca.
"Brzo sam završio u zatvoru, a više puta sam doživeo kliničku smrt zbog prevelike doze heroina. Sada ne verujem da sam to bio ja. Bio sam u mnogo zvaničnih institucija, a otac me samo u jednom danu odveo kod pet lekara i svi su rekli da mi nema pomoći", rekao je Marković.
On nije ni nameravao da se odvikava od droge, jer je "to zlo toliko sraslo sa njim", ali je na ulici imao sve više problema i morao je da beži.
"Čuo sam za jedan verski hrišćanski centar za odvikavanje od droge. Otišao sam tamo ne da bih se odvikao, nego da pobegnem sa ulice. U centru sam, međutim, upoznao ljude koji su hteli da mi pomognu a da nemaju nikakvu ličnu korist od toga. Tada sam video i novi život. Motivisali su me i Biblija i Božija reč", kaže Marković.
Marković tvrdi da je odavno prestao da uzima heroin, a poslednjih sedam godina ne koristi ni tablete, koje zavisnici često uzimaju kada prestanu da se drogiraju heroinom.
"Život bez droge je moguć i ima života posle rehabilitacije. Potrebni su i detoksikacija, rehabilitacija i sve to, ali je samo uz Božiju pomoć moguće izaći na pravi put, jer samo Bog, koji je stvorio čoveka, može i da ga podigne kada posrne. Posle odvikavanja neophodna je i podrška okoline i porodice", kaže Marković.
Udruženje "Izlazak" pokrenulo je kampanju "Ja sam dokaz" čiji je cilj da ohrabri zavisnike da se leče i odviknu od droge. To udruženje osnovali su pre gotovo deset godina nekadašnji zavisnici.
Oni se bave i selidbama i sakupljanjem starog nameštaja, tehničkih aparata i garderobe, a više informacija o njihovim aktivnostima dostupno je na sajtu udruženja.
Predstavnik "Izlaska" Aleksandar Žugić rekao je da je u odvikavanju najvažnije da se zavisniku vrati savest, koju droga potre, kao i da se čovek promeni i prestane da živi kao narkoman.
"Narkomanija je izlečiva i moguće je živeti novi, zdrav i normalan život. Upoznao sam dosta ljudi koji su prestali da se drogiraju, ali žive očajne živote. To nije rešenje, jer je potreban potpuni oporavak, a to znači potpuno novi život. Izlečenje od zavisnosti je jedan od najtežih poduhvata u medicini", kaže Žugić.
On navodi da je narkomanija u Srbiji poprimila razmere epidemije, jer je procenjeno da je stvarni broj zavisnika, a ne samo prijavljenih, između 100.000 i 150.000, a pored svakog zavisnika pati još četvoro do petoro ljudi iz njegove porodice i okoline, pa je posledice narkomanije trpi i do 700.000 ljudi.
Psihoterapeutkinja iz beogradske Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici Jasmina Milašinović kaže da je oporavak moguć, ali ponavlja da zahteva volju, trud, vreme i naročito podršku porodice neposredno posle odvikavanja.
"Što se ranije prijavi problem, to je veća mogućnost za izlečenje. Ćutanje u ovom slučaju nije zlato, jer je rana intervencija najefikasnija. Srećemo se sa slučajevima u kojima prođe i po tri godine pre nego što roditelji prijave problem dece zavisnika, a događalo se i da roditelji jedan od drugog kriju problem po dve godine", kaže Jasmina Milašinović.
Ona ističe i da je posle odvikavanja potrebno da zavisnik promeni ponašanje ali je isto tako važno i da njegova porodica promeni ponašanje i podrži ga u lečenju i promeni navika.
Desanka Varga iz Hrišćanskog humanitarnog udruženja "Hleb života" kaže da je ta organizacija pomogla desetinama lečenih zavisnika u najkritičnijem periodu lečenja, neposredno po odvikavanju od droge.
"Tada su najosetljiviji, jer ih institucije ne prihvataju, a često ni porodice, pa ih prvi raširenih ruku sačekaju dileri na ulici koji ih brzo vrate na staro. Kroz našu organizaciju je u poslednjih 10 godina prošlo 70 ljudi, kojima smo pomogli u najosnovnijim stvarima - da odu kod zubara, izvade ličnu kartu, a sada neki od njih i rade kod nas. Imamo četiri bračna para sa desetoro dece i veoma smo ponosni zbog toga", kaže Desanka Varga.
Učesnici skupa pozvali su na kraju sve zavisnike da se bez oklevanja upuste u borbu sa bolešću, a njihove porodice i okolinu da im pruže punu podršku u toj borbi.
