Običaji koji nemaju nikakve veze s pravoslavljem

Naš narod obeležava više od 80 krsnih slava. Sveti Nikola "čuva" najviše srpskih pravoslavnih porodica, a najčešće se slave još Aranđelovdan, Jovanjdan, Đurđevdan, Stevanjdan...

Poštujući suštinu pravoslavnog, hrišćanskog obeležavanja sveca zaštitnika kuće i porodice, većina svečara slavu obeležava ikonom uz koju su prineti sveća, osveštani kolač i žito (koljivo), često i vino. Istovremeno, međutim, "od kuće do kuće" ima i mnogo različitih slavskih običaja, koji nemaju nikakve veze sa pravoslavljem i crkvenim kanonima, pišu “Većernje novosti”.

Obično su, kažu sveštenici, posledica verske neukosti ili ukorenjenog nasleđa nastalog u teškim vremenima za narod i crkvu.

Otac Jovan Babić, treći paroh hrama Svetog arhangela Gavrila u Beogradu, kaže da mu iskustvo pokazuje da su najčešće zablude one o mestu gde bi trebalo da bude ikona u kući, o potrebi osvećenja kolača i(li) žita, "podeli" svetaca na žive i mrtve, kao i takozvanim posnim i mrsnim slavama.

“Ikoni je, bez dileme, mesto na istočnom zidu jer po pravoslavnom učenju sa istoka dolazi Spasitelj”, objašnjava sagovornik. “Kada je reč o kolaču i žitu, naglašavam da su i jedno i drugo obeležje slave, a ne samo žito ili samo kolač. Jer, kada sveštenik nad kolačem i žitom čita molitvu, prinosi ih i u slavu i čast sveca zaštitnika porodice i u spomen na upokojene pretke. Žito se, dakle, na dan slave osveštava za njih, a ne za žive ili mrtve svece.

Potpuno bi, uostalom, bilo besmisleno slaviti i moliti se mrtvom svecu zaštitniku, jer, ne zaboravimo, pred Bogom smo svi živi. S druge strane, i ako se pripreme, a nisu osveštani, kolač i žito nemaju nikakav hrišćanski, pravoslavni smisao, kao što je i besmisleno da ih domaćini kupe umesto da ih pripreme u kući”, kaže taj sveštenik.

Poseban problem je, po rečima oca Babića, i sve prisutnija zamena duhovnog smisla slave za prostu gozbu namenjenu gostima i prejedanje. Zato se, kaže, događa i da se osnovni smisao vere dovede do apsurda kao u slučajevima kada se slave koje se obeležavaju u vreme postova i posnih dana - slave kao mrsne. U crkvi, kaže, slave nisu ni mrsne ni posne, nego su takvi dani kada se proslavljaju.

“Slavska trpeza je obavezno posna za sve slave u vreme božićnog, vaskršnjeg, petrovskog i gospojinskog posta”, naglašava Babić. Posna trpeza je i ukoliko se slavi u sredu i petak, osim ako je reč o takozvanim trapavim sedmicama posle četiri velika posta. Zato je za Stevanjdan, koji se slavi dva dana posle Božića, trpeza uvek mrsna, čak i kada je sredom ili petkom. Zbog istog razloga, iako je naredne godine u petak, Đurđevdan će moći da se slavi mrsno budući da je u sedmici posle vaskršnjeg posta. U svim drugim slučajevima, ako "padne" u sredu ili petak, Đurđevdan se slavi uz posnu trpezu.

Otac Babić kaže da bi pravila o posnim danima slava trebalo da se pridržavaju svi svečari i podseća na reči patrijarha Pavla: "Bolje je domaćinu da Nikoljdan ne slavi, nego da ga slavi uz mrsnu trpezu".

“Smisao okupljanja oko slavske ikone i sveće jeste molitveno zajedništvo svečara i zahvalnost Bogu, a ne preterivanje u hrani i piću”, ističe Babić. “Snaga porodičnog praznika je u slavskom kolaču i žitu, kao i ljubavi koja se služi na trpezi. Osim toga, jedino mesto gde se slavi porodična slava je dom svečara. Obeležavanje slave u kafanima i restoranima je nezamislivo i užasno tužno”.

On kaže i da slavska sveća koja se prislužuje za slavu treba da bude od voska, a ne od parafina.

“Voštanice jesu skuplje, ali bolje je da sveća bude od voska, i tanja i manja, nego neka velika parafinska. Jer, po našem učenju, sve što prinosimo Bogu i u ime vere treba da bude od prirode i vraćeno prirodi. A, vosak je, za razliku od parafina, potpuno prirodan”, kaže otac Babić za "Novosti".