U Srbiji trenutno ima više od 12.000 slepih ili teško slabovidih osoba, ali samo dva peripatologa, stručnjaka koji slepe uče da se kreću po gradu.
U Srbiji trenutno ima više od 12.000 slepih ili teško slabovidih osoba, ali samo dva peripatologa, stručnjaka koji slepe uče da se kreću po gradu, piše "Press".
Upravo zbog nedostatka ovih stručnjaka od ukupnog broja slepih 86 odsto kreće se uz pratioca, a samo 14 odsto samostalno.
Profesorka Svetlana Vučković život posvećuje brojnim mališanima iz Srbije koji osnovno i srednje obrazovanje stiču u školi za slepe "Veljko Ramadanović" u Zemunu.
Zahvaljujući njenom radu i neizmernom angažovanju, slepa i slabovida deca posle tri godine druženja sa njom osamostaljuju se i odlično snalaze pri kretanju.
Kako Vučkovićeva objašnjava obuka se sastoji iz pet delova. "Na početku deca vežbaju svoja zdrava čula, koja su kod njih malo razvijenija nego kod druge dece. Tako oni na osnovu glasova i mirisa okoline prepoznaju gde se nalaze. Mesto mogu prepoznati i po vetru ili promaji", objašnjava Svetlana.
Posle razvijanja čula ona ove mališane uči da se snalaze u zatvorenom prostoru, u školskom dvorištu bez i sa štapom, da se kreću u okolini škole. Sa 14-15 godina oni se osposobljavaju za kretanje po celom gradu.
"Da bi ova deca uspela potrebna im je maksimalna koncentrisanost. Slepo dete ne sme da sanjari dok se kreće, već mora da uključi sva čula. Jedno od značajnijih je tzv. čulo podloge pri hodu.
Pomoću njega oni koriste odredjene orjentire, kao što su ivičnjaci, sprovodne linije, skretanja, sve promene terena - trava-asfalt, asfalt - kaldrma, zemlja-šljunak", objašnjava ova profesorka. Prema njenim rečima važno je da se sa obukom krene što ranije.
"Interesantno da su dečaci uspešniji od devojčica i pre njih se opredeljuju za upotrebu belog štapa", kaže Svetlana Vučković, peripatolog.
(MONDO)
Upravo zbog nedostatka ovih stručnjaka od ukupnog broja slepih 86 odsto kreće se uz pratioca, a samo 14 odsto samostalno.
Profesorka Svetlana Vučković život posvećuje brojnim mališanima iz Srbije koji osnovno i srednje obrazovanje stiču u školi za slepe "Veljko Ramadanović" u Zemunu.
Zahvaljujući njenom radu i neizmernom angažovanju, slepa i slabovida deca posle tri godine druženja sa njom osamostaljuju se i odlično snalaze pri kretanju.
Kako Vučkovićeva objašnjava obuka se sastoji iz pet delova. "Na početku deca vežbaju svoja zdrava čula, koja su kod njih malo razvijenija nego kod druge dece. Tako oni na osnovu glasova i mirisa okoline prepoznaju gde se nalaze. Mesto mogu prepoznati i po vetru ili promaji", objašnjava Svetlana.
Posle razvijanja čula ona ove mališane uči da se snalaze u zatvorenom prostoru, u školskom dvorištu bez i sa štapom, da se kreću u okolini škole. Sa 14-15 godina oni se osposobljavaju za kretanje po celom gradu.
"Da bi ova deca uspela potrebna im je maksimalna koncentrisanost. Slepo dete ne sme da sanjari dok se kreće, već mora da uključi sva čula. Jedno od značajnijih je tzv. čulo podloge pri hodu.
Pomoću njega oni koriste odredjene orjentire, kao što su ivičnjaci, sprovodne linije, skretanja, sve promene terena - trava-asfalt, asfalt - kaldrma, zemlja-šljunak", objašnjava ova profesorka. Prema njenim rečima važno je da se sa obukom krene što ranije.
"Interesantno da su dečaci uspešniji od devojčica i pre njih se opredeljuju za upotrebu belog štapa", kaže Svetlana Vučković, peripatolog.
(MONDO)
