Prepodobni Serafim, starac Sarovski, rodio se u gradu Kursku, u Rusiji, od blagočestivih i imućnih roditelja, Isidora i Agatije. Otac mu je bio trgovac.

Rodio se 19. jula 1759 godine, i na krštenju dobio ime Prohor. Njegov otac je gajio veliku ljubav prema hramovima Božjim, a i mati mu je bila poštovana zbog svoje pobožnosti i dobrotvorstva.

U trećoj godini svojoj Prohor izgubi oca pa mu kao jedina vaspitačica ostade njegova pobožna mati Agatija. Pod njenim rukovodstvom on odraste u hrišćanskoj pobožnosti i u ljubavi prema molitvi u hramu Božjem.

Od ranog detinjstva nad detetom se videlo da je dete Božji izaslanik.

Jednom, kada je mati njegova razgledala građevinu crkve, započetu još njenim mužem, ona je povede sa sobom sedmogodišnjeg Prohora na sam vrh zvonare koja se zidala. Nesmotrenošću dete pade sa zvonare na zemlju. Agatija se u užasu strča sa zvonare, misleći da je njen sin stradao, ali sa čuđenjem i radošću ona ga ugleda gde stoji na nogama, čitav i nepovređen.



Tako se na blagodatnom detetu ispuniše reči Svetog Pisma: Zlo te neće zadesiti, i udarac neće dosegnuti do tela tvog, jer će anđelima svojim zapovediti za tebe da te čuvaju na svima putevima tvojim. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom

Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao.

Najpre je otišao u Kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spasava u sarovskoj pustinji. U slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.

Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu je dobio ime Serafim.

Počeo je da živi još usamljenije. Uvek je u istoj odeći, zimi je sakupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo.


Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke, a da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu.

Dobivši od Boga blagodatne darove - prozorljivosti, čudesa i isceljenja počeo je razgovara sa posetiocima, a pre svega sa monasima.

Njegove reči, prenete nekom posebnom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevale su srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti.

Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao “ubogi Serafim.”

Dana 2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere "Umilenje." O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima.

Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.