Potresno: Gladni, promrzli, bez imena i prezimena

Dok mnogi od nas kukaju kada treba da odu na posao, a napolju je "minus", u ovu ustanovu u Kumodraškoj 226 dolaze i, u pravom smislu reči, promrzli ljudi.

U hodniku, ispred skromne trpezarije, stoji desetak ljudi, uglavnom starih. Svi izgledaju mršavo, izgladnelo, čekaju da ih socijalne radnice rasporede u smeštaj, da dobiju svoje lekove...

Dok stojimo ispred trpezarije u kojoj jedna starija gospođa drhtavim rukama jede, prilazi i stariji čovek koji tužnim glasom pita radnicu da li će dobiti svoj obrok.

Na njen odgovor: "Naravno da hoćete", čuje se slabašno: "hvala".

Dok jednom, izgleda tek pristiglom beskućniku koji svoje stvari drži u jednoj vreći, objašnjavaju da mora da izađe napolje jer je tu zabranjeno pušenje, penjemo se na sprat, prema više nego skromnim spavaćim sobama.

"Kapacitet Prihvatilišta je 104 mesta, ali sada trenutno ima 136 korisnika jer su se mnogi od njih sklonili sa ulice zbog hladnoće", objašnjava nam koordinatorka.

Hodnik je pun, a već na stepenicama oseća se miris lekova, kao da smo ušli na bolničko odeljenje. Na dušecima poređanim duž zida, neki spavaju, drugi samo odmaraju, i tek poneko podigne glavu da pogleda ko to prolazi ili nas, onako usput, opsuje što smo došli.

Najtužnija slika dočekala nas je u sobama, gde ih spava i po desetak, u krevetima na sprat, zbijeni jedni uz druge. Neki od njih pogledaju ko im je to došao u posetu, a ima i onih koji uprkos ovim teškim uslovima uspeju da se nasmeju i požele nam dobar dan. Možda bi toga trebalo da se setimo sledeći put kada se iznerviramo zbog gluposti!

Uslovi su daleko od idealnih. Prihvatilište je popunjeno preko kapaciteta, ali zaposleni kažu da nikoga ne žele da ostave na ulici.

"Prosto se vodimo idejom da je bolje da budu ovde, na toplom, na dušeku, nego da se smrzavaju napolju. Primamo sve urgentne slučajeve, sve koji nisu u mogućnosti da se snađu van naše ustanove".

Iako je ustanova u Kumodraškoj Prihvatilište za odrasla i stara lica i nema uslugu dnevnog boravka, dosta je onih koji svakodnevno tu dolaze samo da jedu i da se okupaju.

"To nam je vreme nametnulo, ali od osnivanja tu uslugu nismo pružali."

"Korisnicima Prihvatilišta je obezbeđen smeštaj, higijenska obrada, tri obroka dnevno, medicinska nega, stručni i socijalni rad, garderoba... Dakle, sve što je minimalno za normalno funkcionisanje", kaže Milovanovićeva, i objašnjava da u ovoj ustanovi nema migranata jer ne primaju strane državljane.

"Takođe, za ljude koji dolaze iz unutrašnjosti, potrebna je saglasnost Centra za socijalni rad jer troškove njihovog boravka ovde snosi opština".

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, korisnici bi trebalo da u Prihvatilištu borave do šest meseci, ali to nije uvek slučaj.

"Najčešće ostaju duže, ne izbacujemo ih ako ne steknu uslove za osamostaljivanje. Neki korisnici ovde budu po pet i više godina, tako da mi bukvalno živimo sa njima", ispričala nam je radnica koja nas je povela u obilazak ustanove.

Ovi ljudi žive u teškim uslovima, onakvim kakve nikome ne biste poželeli, ali ipak uspevaju i da se našale, nasmeju, prijateljski porazgovaraju među sobom i sa zaposlenima.

Pomozite im koliko možete, olakšajte im barem malo!