Nedavna presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću ponovo je otvorila pitanje zločina u Srebrenici, koji su počinile snage pod komandom generala Ratka Mladića, oficira nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, a poslednje tri godine karijere i Vojske Republike Srpske.

Drljavi, američki, pristrasni i kakav god Haški tribunal ipak je osudio većinu nalogodavaca i neke neposredne izvršioce tog stravičnog zločina, grobovi ubijenih su obeleženi i podignut im je spomenik.

Događaji iz jula 1995. godine uglavnom su istraženi, zločin je kažnjen, a krivci su u zatvoru.

Podsetilo me to na sličan, ali po broju žrtava, mnogo teži zločin, koji se širom Srbije dogodio pola veka ranije, a za koji niko do danas nije odgovarao i sva je prilika da se to neće ni dogoditi, nego će, da ludilo bude potpuno, nalogodavcima najverovatnije biti podignuti spomenici.

Reč je masovnom ubistvu, takođe bez suđenja, više desetina hiljada ljudi krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast od septembra 1944. godine do polovine februara 1945. godine, u periodu poznatom kao "crveni teror". Žrtve su pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao "pasje grobnice".

Komunisti su, po nekom perverznom obrascu, na mestima masovnih grobnica gradili sportska igrališta, a zgrade zatvora pretvarali u škole i fakultete.

Često se može čuti da bi to "trebalo ostaviti istoriji". U Srbiji nema pozvanijeg istoričara za ovu temu od saradnika Instituta za savremenu istoriju dr Srđana Cvetkovića, koji je karijeru posvetio istraživanju represije i kršenju ljudskih prava tokom perioda socijalizma.

Cvetković je rezultate svojih istraživanja prikazao na izložbi "U ime naroda" i u trotomnom delu "Između srpa i čekića - represija u srbiji

Pošto od njega nema pozvanijeg, odlučio sam da ga pozovem i zamolim da mi u turi po neobeleženim beogradskim stratištima otkrije više detalja o "crvenom teroru".

Nalazimo se ispred zgrade današnje Athitektonsko-tehničke škole (ATŠ) u Ulici Vojislava Ilića, u kojoj su nove vlasti po oslobođenju Beograda ustanovile zatvor.

NAJTEŽI ZLOČIN U CELOJ ISTOČNOJ EVROPI

Cvetković mi otkriva da je košarkaško igralište te škole jedno od stratišta na kojem je zloglasna Ozna (Odeljenje za zaštitu naroda) streljala i zakopala "narodne neprijatelje, izdajnike i saradnike okupatora".

Zločini Ozne širom Srbije ušli su u narodna predanja, ali se o tome nije glasno govorilo. Oko ATŠ-a su živeli ljudi koji su po oslobođenju svake noći slušali jauke i štektanje mitraljeza, a Cvetković kaže da mu se javila žena koja svom unuku nije dozvoljavala da se igra na košarkaškom igralištu, jer je gledala kako su ljudi streljani.

"Reč je velikom zločinu posle oslobođenja, koji je uprljao ruke pobednika. Odmah po oslobođenju Beograda i Srbije, već početkom septembra 1944. godine, sličan scenario se događao po celoj Srbiji, od Vranja, Pirota i Leskovca do Subotice i Novog Sada. Po tom scenariju, prvo je Ozna zaposedala velike administrativne zgrade i bivše zatvore i privodila ljude na osnovu već sačinjenih spiskova i dojava", kaže Cvetković.

Na spiskovima za odstrel bili suviđeniji ljudi, intelektualci, trgovci, politički i klasni protivnici komunista.

"U toj masi je, naravno, bilo i ljudi koji su nesumnjivo bili i saradnici okupatora i možda skrivili i nečiju smrt. U ogromnoj masi, međutim, uz prljavu vodu izbačena je i čista", nastavlja Cvetković.

Na pamet mi dolazi da je i među ubijenim srebreničkim muslimanima svakako bilo ubica nedužnih Srba. Pošto je utvrđeno da su u Srebrenici ubijena 8.372 čoveka, pitam Cvetkovića o broju žrtava "crvenog terora".

Ispostavlja se da su komunisti ubili sedam puta više ljudi nego što je ubijeno u Srebrenici.

"U svim zemljama istočne Evrope u kojima je zavladalo socijalističko uređenje izvršena su masovna ubistva, ali je u Srbiji taj broj ubedljivo najveći, u poređenju sa brojem stanovnika. Evidentirana su imena gotovo 60.000 streljanih, od kojih je oko 35.000 streljano bez suđenja, a samo 3.800 je pogubljeno po sudskim presudama, dok su ostali pogubljeni u logorima uglavnom po Vojvodini. Zato je zločin i teži, jer samo sud utvrđuje krivicu. Utvrđena su i imena 128 streljanih sveštenika Srpske pravoslavne crkve. U bazi popisanih žrtava su imena više od 3.000 trgovacai isto toliko zanatlija, između 800 i 900 industrijalaca", kaže Cvetković.

Cvetković ističe da je reč o donjoj granici broja ubijenih, do kojeg je došao na osnovu danas dostupnih arhiva Ozne, knjiga i spiskova streljanih.

"Procenjujem da nedostaje oko 30 odsto takvog materijala", kaže Cvetković.

Nastavlja da je Ozna uhapšene privodila u istražne zatvore, poput onog u zgradi ATŠ-a, gde je sledio kratki istražni postupak, najčešće do osam dana, tokom kojeg su saslušavani i pod torturom terani da priznaju izmišljena krivična dela ili da optuže nekoga, ali suđenja nije bilo.

"Korišćena je tehnika Staljinove tajne policije NKVD, jer je Ozna ustrojena po tom sistemu i od NKVD-a je naučila metodologiju terora, kao što je i ceo sistem preslikan po ugledu na Sovjetski savez iz vremena Josifa Visarionoviča Staljina. Tokom istrage se događalo da ljudi podlegnu mukama, ostanu invalidi od torture, skoče kroz prozor, što nije bio redak slučaj... Posle istražnog postupka, Ozna je samo za jednu noć u nekom mestu odvodila na streljanje grupe od 30 do 50 ljudi, a, prema jednoj knjizi streljanih, čak i 80 ljudi", kaže Cvetković.

Navodi i da su ljudi na streljanje vođeni goli ili u donjem vešu i vezivani žicom, najčešće telefonskom. To me neodoljivo podsetilo na metodologiju zločina u ustaškom logoru Jasenovac i nacističkim logorima u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.

"Streljani su u jarugama, šumama, na obalama reka, u gradskim parkovima. Kraj oko ATŠ-a tada je bio predgrađe Beograda, lokacija poznata kao Čuburski potok. Tu je streljano nekoliko stotina ljudi. Ozna je na tom mestu su u oktobru i novembru 1944. godine streljala ljude iz devetog beogradskog kvarta, pošto je Beograd bio podeljen na 16 kvartova", nastavlja Cvetković.

POPRIŠTA I KALEMEGDAN, MANJEŽ, PIONIRSKI PARK...

Streljanja su, kaže, prvo obavljana u parkovima u blizini sedišta kvartova, poput parka Manjež ili Pionirskog parka, a na Kalemegdanu su streljani rečni policajci.

Ozna je potom odlučila da, prema knjizi pritvorenika koju je Cvetković otkrio, uhapšene iz svih 16 kvartova šalje u dotadašnji nacistički logor na Banjici, a zatim noću na streljanje u obližnji Lisičji potok, najveće stratište u Srbiji iz vremena "crvenog terora".

Komunisti su, dakle, banjički logor pustili u pogon svega nekoliko dana po oslobođenju od nacističkih okupatora i Jevreje zamenili "narodnim neprijateljima, kolaboracionistima i ratnim zločincima", od kojih je velika većina lažno optužea i pogubljena.

Dok mi Cvetković otkriva ovaj zapanjujući detalj, prisećam se umirovljenog vladike Atanasija, koji je u umirovljenom "Utisku nedelje" još daleke 1993. godine u jednu rečenicu sažeo da su "komunisti okupatori sopstvenog naroda, a Slobodan Milošević najveći izdajnik srpskog naroda".

U neposrednoj blizini ATŠ-a je još jedna tajna grobnica, iznad koje je takođe izgrađeno nešto veće sportsko igralište - stadion Obilića.

Cvetković kaže da su tu, uz narodne neprijatelje, streljani i zarobljeni Nemci posle velikog okršaja partizana i nacista kod današnje Cvetkove pijace.

Dok idemo ka najvećem stratištu u Srbiji, lokaciji Lisičji potok kod elitnog beogradskog naselja Dedinje, pitam Cvetkovića o motivima za kampanju masovnog ubistva, sećajući se komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji je 1995. godine po ulasku u Srebrenicu rekao da je "došlo vreme da se Turcima osvetimo za 500 godina terora".

Osveta je, naravno, bila jedan od glavnih motiva i Staljinovih sledbenika 50 godina ranije.

"Veoma čest motiv bila je osveta – mnogi su u Beograd došli iz ratom zahvaćenih krajeva u kojima su izgubili sve, poput Šeste ličke divizije, krajiške i ličke kordunaške brigade. Oni su došli iz ustaške NDH, gde je nad Srbima sproveden genocid", kaže Cvetković.

ZA ŠESTU LIČKU SVI IZDAJNICI

On citira zloglasnog majora Ozne Milana Trešnjića, načelnika 12. kvarta na Dedinju, koji je rekao da je Beograd bio centar kolaboracije i da su ljudi koji su tokom rata živeli u Beogradu i gledali da nekako prežive za Šestu ličku svi redom bili saradnici okupatora koje je trebalo pobiti.

"Jedva sam čekao da dođem u Beograd i prespavam na Dedinju sa sve ličkim blatom na čizmama", svedočio je Trešnjić. To svedočenje možda najrečitije odslikava duh tog vremena.

Otimanje imovine je takođe bio značajan motiv za potkazivanje i streljanje.

"Vlasnici fabrika, kuće na Senjaku, Dedinju i u centru Beograda bili su prvi na meti", kaže Cvetković.

Stižemo do Lisičjeg potoka, elitne lokacije na kojoj danas ognjišta svijaju dobitnici tranzicije, od kojih su mnogi do bogatstva stigli gaženjem leševa, pa je i normalno da im kuće stoje na kostima nevinih.

Na mestu na kojem su streljane hiljade zatičemo bager koji sređuje teren za neku buduću vilu, dok u dvorištu novoizgrađene kuće vlasnik opušteno pimpuje loptu pored fontane sa kupidonima.

Posle rata preko kostiju je neprekidno nasipana zemlja, tako da posmrtni ostaci ubijenih sada počivaju nekoliko metara dublje nego kada su zatrpani.

"Pretpostavlja se da je u Lisičjem potoku streljano nekoliko hiljada ljudi. Komisija za tajne grobnice utvrdila je 3.550 imena streljanih, ali je problem jer su pronađene samo tri od ukupno 16 knjiga streljanih. Ukupan broj streljanih u Beogradu je, stoga, sigurno mnogo veći i svakako nije manji od 7.000. Svi o kojima govorimo su streljani bez suda", kaže Cvetković, koji je bio predsednik te komisije.

Dok čekamo da li će bager možda zahvatiti i neku kost, Cvetković priča da to uopšte nije redak slučaj na gradilištima, ali da građevinski preduzimači retko prijavljuju nadležnima, jer procedura koja potom sledi bitno usporava gradnju.

Pored nekadašnjeg stratišta je i potpuno zapuštena česma, gotovo zatrpana, a Cvetković mi otkriva da će predložiti da tu bude postavljena spomen tabla za žrtve "crvenog terora", kao bi bar nešto na tom mestu podsećalo na strašne događaje s kraja rata.

ZABRANILI I ODLASKE NA GROB, PROGONILI POTOMKE!

Cvetković kaže da se tokom istraživanja i sam iznenadio kada je uvideo koliko je uredno i pedantno vođena dokumentacija o zločinu.

"Očigledno je da se nisu plašili da će ikada pasti s vlasti i odgovarati za masovne zločine, a i hteli su da imaju podatke o streljanima kako bi njihove potomke mogli da ucenjuju ako postanu uspešni ljudi tako što bi im iz dosijea izvadili da su potomci narodnih neprijatelja, četnika, kolaboracionista, kulaka. Krivac u tom sistemu nije samo onaj ko je streljan, nego i njegovi potomci, roditelji, prijatelji", navodi Cvetković.

Cvetković ističe da streljani nisu dostojno sahranjivani, nego su bukvalno potrpani u zemlju. Pola veka kasnije dogodilo se isto zverstvo u okolini Srebrenice.

O razmerama komunističkog zla najrečitije svedoči dokument o zabrani porodici da se okuplja na mestu na kojem je ubijeni zakopan.

"Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao neprijatelj, to ne možemo dozvoliti da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) i skupovi. Isto tako zabranjeno je otkopavanje leša. Ako li se pak postupi suprotno ovom nalogu biće uzeti na odgovornost", doslovce stoji u naredbi Ozne porodici ubijenog Milića.

Sa Lisičjeg potoka preko Dedinja idemo do manastira Vavedenje na Topčiderskom brdu, u čijoj je neposrednoj blizini stadion fudbalski stadion kluba Grafičar, još jedno stratište pretvoreno u igralište.

Prolazimo pored starih vila u kojima su se posle rata razbaškarile komunističke glavešine, koje se nisu libile da odmah uskoče u odela i pidžame netom ubijenih "izdajnika", pošto su im oteli kuće i svu imovinu.

"Kada je rađen stadion Grafičara i kopan temelj obližnju za pečenjaru, na pomoćnom terenu pored manastira Vavedenje 1996. godine pronađene su ljudske kosti. Ti ljudi su posle oslobođenja Beograda dovođeni iz zatvora za 12. kvart, koji je bio u zgradi Art televizije, i streljani i zakopani u odbrambenim rovovima koji su ostali posle rata", kaže Cvetković.

O tome je obaveštena Milica Veselinović, koja je decenijama tražila svog oca, industrijalca Mihajla Veselinovića, koji je živeo na Dedinju. On je streljan u rovu sa novinarima i viđenijim ljudima sa Dedinja, koje je oslobođeno već 17. oktobra.

Milica Veselinović je 2001. godine, posle pada Slobodana Miloševića s vlasti, organizovala privatnu ekshumaciju uz podršku tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, pošto je tokom Miloševićeve vladavine dva puta odbijena.

Nađene su kosti, cipele, telefonska žica za vezivanje, a posmrtni ostaci su sahranjeni u porti manastira Vavedenje.

U porti je sahranjen i crnogorsko-primorski episkop Arsenije Bradvarević, koji je osuđen na višegodišnju robiju kao izdajnik.

Ozna je sejala strah u narodu i tako što je posle streljanja na bandere i javna mesta kačila spiskove imena streljanih kao saopštenja vojnih sudova, ali se pokazalo da je to bila gnusna laž. Naime, 27. novembra 1944. godine okačen je spisak od 105 imena streljanih kojima je navodno suđeno, a u stvarnosti je streljano 104 ljudi, dok je izvesni Lazar Jovanović greškom pušten. On je pročitao svoje ime na banderi, a kasnije je svedočio da nikakvog suđenja nije bilo. Ipak, imena velike većine streljanih nisu tada nigde ni objavljena.

Cvetković priča da je najveći zatvor Ozne u Beogradu posle oslobođenja bila zlogasna Glavnjača, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta, koja je, suprotno navodima novih vlasti i posle rata radila punom parom, sve do 1955. godine, kada je srušena i tu nikao PMF.

Drugi veliki istražni zatvor takođe je na mestu današnjeg fakulteta, Rudarsko-geološkog u Đušinoj ulici. U podrum te zgrade su privođeni ljudi i ispitivani, a zatim kamionima odvođeni u Lisičji potok na streljanje.

LANAC KOMANDOVANJA: TITO-RANKOVIĆ-KRCUN

Streljanja su, kaže Cvetković, bila deo šireg operativnog plana Ozne. Na vrhu piramide zločina bio je Josip Broz Tito, a njegovi saučesnici bii su, između ostalih, i šef Ozne za Jugoslaviju Aleksandar Ranković i šef Ozne za Srbiju Slobodan Penezić Krcun. Postojala je precizna subordinacija, kao kada se radi neka kampanja.

"Direktna subordinacija je išla bezbednosnom linijom Ozna za Srbiju Krcun – Ozna za Jugoslaviju Ranković – ministar odbrane i maršal Tito. Oni su u prvom redu odgovornosti, ali je i ceo politički i vojni vrh imao svoju ulogu i svi su znali", navodi Cvetković.

"Dokumentacija pokazuje da je reč o organizovanom poduhvatu, a nikako o slučajnosti niti anarhiji. Stotine spiskova streljanih, uključen je ceo partijski aparat da vodi evidenciju, mesni odbori Ozne su slali višim organima vlasti o tome koliko je ljudi streljano, koliko je pobeglo, koliko osuđeno", navodi Cvetković.

Pravi spiskovi sa gotovo svim imenima pravljeni su kasnije i u nekim krajevima Srbije sačuvani su do danas. Sačuvana je gotovo celokupna dokumentacija za Leskovac, Smederevo, Zaječar i okolinu, dok veći deo dokumentacije nedostaje za Beograd, Šabac, Kragujevac i druge gradove, pa baza nije potpuna. Spisak zanimanja likvidiranih pokazuje da su na udaru komunističkog terora bio sloj imućnijih ljudi i srednji sloj.

Spiskovi streljanih nalaze se u arhivu naslednice Ozne, Bezbednosno-informativne agencije, u vidu "knjiga antinarodnih elemenata" i "knjiga neprijatelja današnjice".

ODNOS PREMA ZLOČINIMA

Valja, na kraju, uporediti i zapanjujuće sličan odnos prema zločinima dve naizgled suprotstavljene strane, nacionalistička i antifašistička. Antifašisti kažu da bi komunističke zločine počinjene posle Drugog svetskog rata trebalo ostaviti istoriji, a isto za zločin u Srebrenici tvrde i ljudi koji sebe doživljavaju kao nacionaliste.

I jedni i drugi masovna ubistva nevinih nazivaju greškama, pa tako antifašisti kažu da je "posle rata bilo grešaka", dok nacionalisti Srebrenicu takođe nazivaju tek "greškom".

I jedni i drugi sa istom strašću negiraju zločine "svojih" i traže kažnjavanje druge strane, a na pomen zločina po pravilu sledi pitanje "a, što sada to".

Ako kažete da su komunisti počinili nepojmljive zločine posle rata, antifašisti će vas odmah pljunuti i zalepiti vam etiketu klerofašiste ili povampirenog fašiste, jer negirate antifašizam i tekovine veličanstvene i herojske borbe protiv okupatora, te se zalažete za reviziju istorije i proglašavanje poraženih okupatorskih slugu za obednike, uz neizbežno pitanje "a, koliko su ljudi četnici pobili".

Potpuno isto se događa sa druge, navodno suprotne strane, kada se pomene Srebrenica - odmah ste izdajnik, ustaša, strani plaćenik i "Nataša Kandić, Biserko, Čeda i Borka" istovremeno, jer negirate veličanstvenu borbu srpskog naroda u stvaranju Republike Srpske, odnosno srpske države preko Drine, uz takođe neizbežno pitanje "a, koliko su muslimani ljudi pobili".

Zapanjujuće je udaranje u grudi i ridanje predstavnika civilnog društva nad zločinom u Srebrenici i zalaganje za katarzu i suočavanje sa zločinima iz prošlosti dok istovremeno ćute i ignorišu zločine Titove Ozne pod komandom Srba Rankovića i Krcuna, ili promrse da je svako pominjanje događaja s kraja 1944. godine osporavanje antifašizma.

Oni su odredili da su prošlost i istorija počeli 1991. godine, a njihov Veliki prasak dogodio se 24. septembra 1987. godine, kada je održana Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je Milošević prigrabio vlast, a pre toga živelo u jugoslovenskom komunističkom raju.

Kakve su to "liberalne duše" koje žale samo ljude ubijene srpskom rukom dok višestruko brojnije ubistvo počinjeno produženom Staljinovom šapom smatraju tek greškom? Nije valjda da im donacije određuju i za kim će plakati, poput baba koje na sahranama plaču za pare?

Dok se "nož, žica Srebrenica" može čuti uglavnom na tribinama stadiona ili pročitati u komentarima opskurnih sajtova, dotle je u Srbiji nikla čitava klasa ljudi koji se u javnosti predstavljaju kao branitelji ljudskih prava, a obožavaju Titovu diktaturu i sve njegove akcije od 1944. godine i istovremeno se zalažu za demokratiju i liberalne vrednosti.

Kako god bilo, valjalo je na vreme osuditi komunistički zločin s kraja Drugog svetskog rata da se takve strahote više ne bi ponavljale, a valja i podsetiti da su odgovorni oficiri Vojske Republike Srpske bez izuzetka bili u službi Jugoslovenske narodne armije, koja je baštinila tekovine Šeste ličke i majora Trešnjića, a svi redom su bili članovi komunističke partije pre nego što su se 1992. godine probudili kao Srbi. 

Komandant te vojske Ratko Mladić je, prema svedočenjima s početka rata u bivšoj Jugoslaviji, bio posebno besan na one s kokardama na kapama. Tri godine kasnije počinjen je masakr nad hiljadama nedužnih muslimana.