Psihijatrija, Kovin:Na predstavi života FOTO,VIDEO

Ekipa Monda imala je privilegiju da sa ostalim pacijentima i porodicama obolelih jedina posmatra predstavu "Želim da me neko čuje", u kojoj učestvuje devet glumaca - pacijenata ove bolnice. Kažemo, privilegiju, jer to zaista jeste...

Mesec dana su predstavu pripremali pacijenti sa Odeljenja neuroza i graničnih stanja, uz veliku podršku tima mladih lekarki entuzijasta i iste takve direktorke Aleksandre Gavrilović, koja je od nedavno na toj funkciji, ali više od decenije u toj ustanovi...

Dijagnoze pod kojima se leče su raznolike, u pitanju su pacijenti sa depresivnim, anksioznim i psihotičnim poremećajima, upućuje nas na samom početku dr Snežana Đorđević.

"Mi smo napravili režiju, scenografiju i tekst, a pacijenti su dodavali delove teksta, predstava je malo komediografska ali ima 'antistigma' poruku da lica sa mentalnim smetnjama jednog dana postanu deo našeg sveta. Mi se, u stvari, borimo protiv stigme u psihijatriji na ovaj način", kaže doktorka i objašnjava kako je izgledala priprema predstave koja je održana u bioskopskoj sali, najblaže rečeno oronule bolnice.

I da vas već ovde uputimo, da su ovu bolnicu - namerno ili slučajno zaboravljali svi nadležni, svih ovih godina, pa danas izgleda kao što činjenice govore - osnovana 1924. godine, rekonstruisana i obnovljena nikada, ali baš nikada do sad. Ali, o tome uskoro u posebnom tekstu...

Pitamo dr Đorđević kako je tekao sam rad na predstavi:

"U početku su bili euforični i imali dosta entuzijazma, onda je to u jednom trenutku opalo, pa smo radili sa njima na motivaciji i onda su nam se ponovo vratili. Većina njih u ovom trenutku tvrdi da im je to jedno specifično iskustvo koje im je pomoglo da negde bolje shvate sebe, jer smo upravo tako davali uloge - spram dijagnoze koju imaju. Negde u tom tekstu i radu prepoznali su sebe", objašnjava doktorka.

Dok se publika u bolničkim prugastim pidžamama i po kojoj rupici na čarapi skupljala i dok smo čekali da sve počne, imali smo priliku da upoznamo glumce koji su nestrpljivo čekali prostorije iza vrata za ovu priliku ukrašene bine.

"Ne želim da mi se vidi lice, ja sam žrtva zlostavljanja", bili su zahtevi dve lepe mlade žene čim smo im objasnili ko smo i zbog čega smo tu. Još nekoliko njih nije želelo da bude na snimcima, bez objašnjenja, ali nije nam ni bilo potrebno - sve smo videli u predstavi.

Počela je sa postavljenim praznim stolicama, onim kao u školi, a na svakom naslonu zalepljena po jedna dijagnoza: F41, X60, F22, F33...Na sedištima druge poruke: "Nisam lud, imam problem","Ako zatvoriš oči, ja neću nestati","Nisam slabiji, samo je moj život teži", "Moj deo je deo tvog sveta", "Društvo najlakše toleriše osobe sa duševnim poremećajima kada poriče da one postoje ili kada ih skriva", "Pogledaj me u oči i videćeš čoveka, a ne bolest".

Razumeli smo ovu poslednju poruku i celim tokom predstave uspeli da vidimo samo ljude. Ti ljudi, postali su glumci bar na tren, a pacijenti više nisu bili pacijenti već prava pozorišna publika. I nije bilo nijednog incidenta. I svi su mirno slušali, i aplaudirali...

Glumci sve samouvereniji kako je vreme odmicalo, ređale su se prave "glumačke bravure". Pa su tako nastupili i depresivna žena, i paranoidni inspektor i vlasnik firme, i bankarska službenica i pevačica. Evo dela teksta koji su izgovarali, i tu je puno poruka za sve nas:

DEPRESIVNA ŽENA: Stvarno više ne mogu. Opet su mi rekli na poslu da sam nesposobna. Dođe mi da se zaključam i da ne izlazim iz svoje kuće. Ružna sam, debela, glupa…

PARANOIDNI INSPEKTOR : Pa vidite gospođo, ja sam obično zaključan. A nisam ni ružan, ni glup ni debeo. Ali, to je mera predostrožnosti. Danas ću da proverim da li imam “bubice” u kući...Znam sve...Samo još nisam zaključio sa kim su u dosluhu...

VLASNIK FIRME : Alo bre, šta pričaš ti? Jesi na nekim drogama? Kakve bubice, prisluškivanje...Auuu, je...e gde sam ja, mila majko? Uhh, tako mi i treba, kad sam ludu oženio, pa ne može čovek ni da drekne na nju, a da ne završi u policiji.

BANKARSKA SLUŽBENICA : Lečimo se rečima, međusobnim razumevanjem, slušamo jedni druge. Svi smo nekad pokušali da se ubijemo, ali smo preživeli. I to je ono što nas je spojilo. I drži nas zajedno godinama.

PEVAČICA (dok pevuši tiho I will survive): Vidite, i mi nismo imali vremena, kad smo počeli da dolazimo. Onda smo vremenom shvatili da je to samo naše vreme, u kom smo svoji, sa sobom. Posle dve godine, ovo su jedini sati koje ne bih dala ni za šta na svetu.

I tako...Nizale su se uloge, publika je aplaudirala, došlo je i do interakcije - glumci su ušli u publiku i glasno izgovarali poruke koje su bile napisane na stolicama. Na kraju su ka publici poleteli i baloni, dok su sestre i lekari dobili zahvalnice i novogodišnje čestitke koje su im glumci pacijenti sami izradili...

I na samom kraju svi su zapevali - "Dunavom još, šibaju vetrovi, da li smo mi suprotni svetovi?"Pa, šta posle svega mislite? Da li smo? I ko je u ovoj priči "duševno poremećen"?

O tome svemu i teškim uslovima u kojima radi tim bolnice, koji je pri poslednjem nadzoru stručnog tima Ministarstva zdravlja dobio najbolje ocene, čitajte u MONDO reportaži koja će biti objavljena posle Nove godine.