Još jedan Srbin Nikola je u SAD dobio licencu za izum! Grafički dizajner iz Beograda Nikola Vučićević, koji poslednje tri godine živi i radi u Čikagu, nedavno je zaštitio svoj patent koji bi mogao da pomogne ljudima da regulišu ishranu.
"Amerika me je naučila strpljenju, da sve dođe na svoje", kaže Nikola.
I polako se kockice slažu.
Jelena i Nikola Vučićević su rešili da ostave stan i dobro plaćene poslove u Beogradu i okušaju sreću s one strane Atlantika. Posle svega tri i po godine Nikola je dobio zelenu kartu za strance izvanrednih sposobnosti. Osim brojnih dizajnerskih nagrada, pomoglo mu je i to što je u SAD registrovao i zaštitio svoj patent - Heart Plate, koji je već dobijao nagrade na renomiranim svetskim dizajnerskim takmičenjima.
"Tanjir koji je upotrebni predmet i svako ga ima u svom domu može da bude “smart”. Konkretno ovaj pritiskom sa strane ima mogućnost da izmeri i očita indeks telesne mase, krvni pritisak, holesterol i onda na osnovu rezultata za svaki obrok daje opcije za ishranu na vašem mobilnom telefonu, koji je povezan putem aplikacije i bluetootha. Naravno, ozbiljnije konsultacije treba uraditi sa lekarom.
Međutim za period oporavka od stresne situacije, za gerijatrijske centre, za vrhunske sportiste, za ljude koji se bave modelingom, glumom, muzikom... svima kojima je fizički izgled bitan i koji vode računa o unosu kalorija, Heart Plate bi mogao da bude idealan predmet za bolju kontrolu ishrane. Hrana je pitanje od izuzetne važnosti, njen kvalitet i način na koji se jede", kaže Nikola Vučićević za MONDO.
Ideju za tanjir koji u sredini ima srce i pomaže nam da kontrolišemo količinu hrane koju konzumiramo, Nikola je dobio još u rodnom Beogradu.
"Još u Srbiji sam razmišljao o tome. Da je to dobra ideja potvrdio sam po dolasku u Čikago, gde zima traje i sedam meseci, pa se ljudi manje kreću. Pokriveni su i nemaju svest o kvalitetu hrane koji jedu, posebno oni koji ne putuju. Kada sam stigao ovde primetio sam da ima dosta gojaznih ljudi i da je to šansa za moj produkt. Posle sam došao do statistike da je svaki treći Amerikanac iznad nivoa goznosti, što znači da je samo ovde to tržište 120 miliona ljudi".
Heart Plate Smart from Designer and Gentleman on Vimeo.
Prva Nikolina zima u Čikagu bila je još hladnija i duža nego inače, najhladnija u poslednjih 35 godina. Nakon što je bračni par Vučićević u julu 2013. stigao u Ameriku i smestili se kod Jeleninih rođaka, koji su malo van Čikaga, shvatili su da zbog boljih poslovnih prilika treba da dođu u centar zbivanja. Kada su stigli u sam grad neki ljudi od kojih su očekivali pomoć, nisu im pomogli, neko od koga nisu - jeste!
"Pravo niotkuda pojavila se jedna muslimanka, koja je zbog rata pobegla iz sela Maglaja iz BiH, i pozvala nas kod sebe. Mersi smo znali sa dve kafe, ali nam je pružila ruku. Da nam ona nije pomogla, spavali bismo u kolima. Psihički je bilo teško jer je i zima bila izuzetno duga te godine. Jeleni i meni je i 10 dolara za kafu bilo luksuz. Nigde nismo izlazili. Radio sam na sve strane, promovisao se gde god sam mogao".
Nekoliko meseci nakon dolaska, Nikola je zaključio da ljudi i kompanije odlično reaguju na njegov način razmišljanja i tada je doneo odluku da ostane, jer su se otvorile mnogo značajne prilike. Da bi skupio sve potrebne papire i dokumentaciju za apliciranje za radnu vizu, bilo je potrebno mnogo temeljnog rada. Kaže, radio je po 12 sati dnevno.
“Kada dođeš u novi sistem, kao migrant, onda treba da se upoznaš sa njegovim pravilima. To je isto kao da kada kupiš proizvod ne pročitaš uputstvo za njegovu upotrebu. Nismo ovde došli da radimo neke druge poslove, već ono što nam je struka. Tako je i bilo. Prvi posao dobio sam u Vašingtonu, onda sam nakon toga uzeo da radim za agenta iz Arizone. Ali uporedo s tim čitali smo o vizama, pronalazili legalan put. To je bilo ono što te možda dodatno ometa i zamara, ali to je deo procesa i mi smo to hteli da ispoštujemo.
Kada sam došao do lične karte, socijalnog broja, vozačke dozvole i prve radne dozvole bio sam rasterećeniji. Onda je sledeći korak bio da dobijem zelenu kartu i za to je potrebno da dokažeš da si u tri do pet odsto vrhunskih stručnjaka iz oblasti kojoj pripadaš, a otvoreno je za sportiste, naučnike, umetnike... Mnogo mi je energije oduzelo da pripremim tu dokumentaciju. I uspelo je! Broj mogućnosti je sada veći, jer si egal sa onim kojim radiš. Prethodno se dešava da onaj preko puta tebe zna koji je tvoj status i ne možeš da pregovaraš o ceni, na primer. Ulagao sam u festivale, promovisao svoj rad i na krilima toga došao do te vize. Inače, fokus i dalje postoji, sada primećujem da se možda i na svaka dva meseca otvaraju nove mogućnosti. Tek sada posle tri i po godine se oseća razlika i ide na bolje”, priča Nikola i dodaje da mu stiže dosta mejlova i pitanja od poznanika u vezi sa preseljenjem u SAD:
“Treba se “iscimati” prve dve, tri godine, ali onda može da se stane na noge. Ono što Amerika može da ti pruži, malo koja zemlja može. Mi smo se bolje snašli nego oni koji su pre nas otišli, na primer u London. Tek očekujem da se dogode benefiti Amerike. Ovde sam presrećan i inspirisan, kao dete u Diznilendu. Sve mi je inspirativno, etika poslovanja je mnogo bolja”.
Vučićević ističe i da su mu, naravno, pomogli neki naši ljudi, kao i da je u srpskoj zajednici u Čikagu upoznao mnoge zanimljive i ostvarene ljude, koji se nesebično raduju njegovom uspehu. Nakon što je dobio potvrdu da mu je priznat patent čestitali su mu brojni Srbi, ali i Amerikanci.
Sada će imati više energije da se u slobodno vreme posveti i razvoju svog Heart Platea, za koji očekuje da će u narednih godinu do dve dana biti ozbiljno razvijen posao.
U ovom momentu ima tri različita tipa: osnovni - keramički, biorazgradivi (koji može da bude od biljaka, zrnevlja... pogodan za muzičke festivale, turističke ture, planinarenje, kampovanje, pecaroše) i smart uz koji će ići aplikacija.
“Bilo je različitih pokušaja da dođemo do idealnog oblika pametnog tanjira sa srcem. Radili smo prethodno u glini, pa na 3D printeru, pa je trebalo da bude podroban za ergonomiju, da može da stane u ruku, da bude standardne veličine koji se inače rade. Heart Plate je malo veći nego tanjir za supu, a gornjim obimom pripada tanjirima za picu. Onda smo testirali prolazeći kašikom, da vidim kako ljudi će ga koristiti. Jedan 3D print je koštao oko 200 dolara. Bilo je dosta pokušaja i iz moje pozicije dosta finansijskih izdataka.
Posle toga ušli smo u proces za registraciju patenta i zaštitu imena, što je trajalo blizu dve godine. Sada radimo odobreni koncept sa Valerijom Spasojević iz Beograda, koja je ekspert za robotiku. Nakon što ga napravimo i dokažemo da radi moći ćemo da ga predstavimo potencijalnim investitorima… Vrlo sam uzbuđen zbog ovog projekta i sve ide u dobrom pravcu".
Pametni gradovi, pametni automobili, pametne kuće, pametni telefoni... Možda neće proći mnogo, a mi ćemo imati priliku i da jedemo iz smart tanjira, koji je delo Srbina Nikole Vučićevića.
