Anastasija Vujić već dve godine boji sivilo bolničkih soba u vesele boje nade družeći se sa bolesnom decom jednom mesečno.
Ideja je rođena kroz razgovor majke i ćerke, uvodi nas u priču Anastasijina majka Jelena. Tada dvanaestogodišnja devojčica rešila je da promeni svet tako što će obilaziti drugare koji su u bolnici, nositi im poklone i družiti se sa njima.
"Suprug Nenad i ja smo to rado prihvatili. Priznajem, pomalo smo bili iznenađeni predlogom jer deca u njenom uzrastu danas uglavnom misle na neke druge stvari. Dogovorili smo se sa načelnicima svih medicinskih institucija u Beogradu, kupili grickalice i slatkiše za mališane i krenuli", kaže Jelena.
Ubrzo su im se, kaže, priključile i njene kolege iz banke, zaposleni i đaci u Tehničkoj školi GSP u kojoj je Anastasijin tata profesor veronauke, potom i prijatelji, Fakultet za medije i komunikaciju, Dom zdravlja Vrača, ali i Anastasijini drugari iz VIII/3 iz škole "Sveti Sava", kao i još neke beogradske škole.
Svi koji žele da učestvuju u akciji mogu grickalice i slatkiše da donesu u Hram Svetog Save, a Anastasija i njeni drugari će ih sredinom meseca razdeliti deci.
Anastasija se rado seća tog vremena kada je odlučila da ne bude "nevidljiva" 12-godišnja devojčica.
"U to vreme sam pevala u hramu sa crkvenim horom. Na jedan koncert su došla deca iz Sokobanjske. Kada se koncert završio dobili smo paketiće. Ja sam svoj podelila sa tom decom. Osećala sam se u tom trenutku ispunjeno i poželela sam da ubuduće to češće radim. Majka mi je uvek govorila da nije bitna samo lepota i pamet, već da je najvažnije da budeš dobar čovek. Ta rečenica mi je odzvanjala u glavi", rekla nam je ova humana devojčica.
Iako nije bilo jednostavno ući u svaku instituciju, za ove dve godine Anastasija i njena porodica i prijatelji su poklone odnosili u Kliniku za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović", Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije, Univezitetsku dečju klinika u Tiršovoj, Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, domove za decu i omladinu, OŠ "Stefan Dečanski" za oštećene sluhom… Jedna donacija može da bude slatkiš, grickalica, bojanka, bojice, igračka. Novac, kažu, ne dolazi u obzir.
Majka Jelena kaže da je u jednom periodu htela da odustane.
"Imaš ljude koji žele da učestvuju u tome, oni koji žele, ali se ne sete. Takođe postoje i oni koje to apsolutno ne zanima. Te dece ima puno, vežeš se za njih, a onda odeš i nema dovoljno slatkiša...nije prijatno."
"Baš tog dana kada sam saopštila mužu da želim da odustanem pozvala nas je jedna žena. Dete joj je ležalo na Institutu za majku i dete na onkologiji. Zvala me je pet, šest meseci posle naše posete i tražila mi je fotografiju njenog deteta. Pitala sam je kako je devojčica a ona mi je odgovorila – umrla je. Bila sam zatečena i u šoku, a na mi je rekla da je jedino na toj slici, u toj teškoj borbi - bila sa osmehom. Tada sam odlučila da nastavimo dalje" , poverila nam se Jelena.
Anastasijina majka ističe da nisu samo deca srećna, već i roditelji.
”Oni su u šoku kada vide da jedna tinejdžerka brine o drugim tinejdžerima".
Anastasija je "povukla sa sobom" i četvoro najboljih prijatelja - Nevenu, Dimitrija, Ani i Valentinu, a velika podrška joj je i razredna Nevena, kao i učenice iz Osnovne škole "Svetozar Marković."
Majka kaže da je baš svaku posetu fotografisala jer je želela na neki način da pošalje poruku ljudima – da i takve donacije koje nisu novčane, mogu da usreće.
"Hteli smo da pokažemo kako to ulepšava dan toj deci i izmami osmehe iako su teško bolesni. I nije tu reč samo o slatkišu, nekoj grickalici već druženju. Znate, mi tamo provedemo po dva sata. Anastasija je stekla i dosta prijatelja u bolnicama. Šali se sa njima, razmenjuju iskustva. Ona ih bodri i ponaša se kao da i nisu bolesni, a njima upravo to treba, a ne da ih neko sažaljeva. Druže se i nakon što izađemo iz bolnice, dopisuju se na društveni mrežama", naglašava naša sagovornica.
Anastasija kaže da joj je na početku bilo teško.
"Najteži mi je bilo kada smo prvi put posetili Sokobanjsku i kada su nam deca pevala pesmu “Kada si srećan...” Mama i ja smo počele da plačemo. Sada sam se već privikla i trudim se da što više usrećim tu decu. Sa mnogima se i dopisujem, šaljem im motivacione poruke."
Anastasijin otac, koji predaje veronauku u Tehničkoj školi GSP, kaže da je Anastasija pokrenula i decu iz njegove škole.
"To ih je promenilo. Oni nemaju baš toliku empatiju, ali kada se nađu u bolničkim sobama pokažu osećanja. Kada odu jednom, traže da idu i sledeći put", ističe Nenad Vujić.
Ova mlada humanitarka je odlična učenica, trenira kik boks i rvanje i pored svega toga stiže i da se posveti bolesnoj deci.
"Ponekad se reorganizujem, ali sve stižem. Za prikupljanje slatkiša i pakovanje izdvojimo tri dana. Onda raznosimo u sve te ustanove, u škole gde idu deca sa smetnjama idemo obično radnim danima" , kaže Anastasija.
Vršnjacima poručuje da joj se pridruže – u ovoj ili nekoj drugoj humanitarnoj akciji, jer ono što osetiš dajući deo sebe onima kojima je podrška zaista potrebna, ne može da se poredi ni sa najskupljim telefonom, patikama...