Na Jovana Zlatoustog se izbegava svako korišćenje konca, vunice, strune, tj. šivenje, pletenje, vezivanje. Veruje se da onaj ko tada prekine nit (konac) time prekida i svoj život.
Pošto u srpskom narodu Sveti Jovan važi za učenog sveca, veruje se da je na dan kada on slavi dobro uzeti knjigu u ruke i pročitati bar neki njen deo.
Sveti Jovan zlatousti je u tajne hrišćanstva ušao nakon smrti roditelja, kada se zamonašio. Taj svečani čin pratili su lično apostoli koji su ga blagosiljali i prorekli mu veliku službu, veliku blagodat i veliko stradanje.
Rođen je u Antiohiji, gde je studirao bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski.
U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika (385).
Kao đakon piše "O sveštenstvu" (delo neprevaziđeno do danas), a kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi.
Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast.
Blagodareći njegovoj propovedničkoj slavi, 397. godine izabran je za episkopa carigradskog, gde će uskoro ući u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u Crkvi tako i na carskom dvoru.
Pod spletkama Patrijarha Teofila Aleksandrijskog, Sveti Jovan je zbačen sa prestola 402. godine.
Ponovo dolazi iz prvog progonstva, a naposletku Evdoksija ga progoni u Kukuz, gde je umro 407. godine.
Odavde piše najveći deo pisama, među kojima i 17 Pisama Olimpjadi.
Smatra se da je najvećim tumačem Svetog Pisma, najboljim hrišćanskim besednikom, učiteljem hrišćanskog života, idealni primer Crkvenog pastira i stradalnik za Jevanđelje Hristovo koje je propovedao.
Crkva ga slavi više puta u toku godine. 30. januara zajedno sa Sv. Vasilijem Velikim i Sv. Grigorijem Bogoslovom - Sveta Tri Jerarha, i posebno 27. januara i 13. novembra (26. novembra po novom kalendaru.)