Danas je ova Beograđanka uspešan predavač umetnosti na engleskom jeziku i za „Blic“ deli drugačiju lekciju – kako zaista izgleda život na Dalekom istoku pod krilima crvenog zmaja.
„Bilo je vreme za promenu i u početku sam razmišljala o odlasku u Ameriku, ali to se ispostavilo kao previše komplikovano. Od prijatelja koji su predavali o Kini sam čula o uslovima života i rada, dogovorila se s dečkom i za svega šest meseci, u februaru 2017. godine, bili smo u avionu za Šangaj“, priča ova mlada žena .
„Na moje iznenađenje trebalo mi je tri dana da u Kini preko interneta nađem posao i to u struci, a onda smo šest meseci planirali odlazak i skupljali novac. Digli smo keš kredit da sve pokrijemo, mada znamo da neko dođe na bum sa 500 evra u džepu, ali hteli smo da smanjimo stres i neizvesnost“, kaže Sunturlićeva.
Ispostavilo se da je ova odluka bila zlata vredna.
„Kina je ogromno tržište i ako iole znate da radite posla ima. Moj dečko je našao posao za dve nedelje, ali za razliku od Srbije ovde je pronalazak posla tek prvi korak, a kod drugog koraka se naši ljudi najčešće sapletu. Agenti za regrutovanje predavača vam odmah kažu ’samo ti potpiši, sve ćemo mi posle lako da sredimo’, ali vam ne kažu kada. Nekada prođu i meseci dok se reši radna viza, a vama za to vreme ponestaje vremena, novca i nerava“, objašnjava ona.
„Prva tri meseca su vam čist stres kako god da okrenete ako ništa drugo onda zbog papirologije. Srbija nema vizu za Kinu ali to je zapravo neočekivana komplikacija jer se pri zaposlenju drugima samo prevede viza iz turističke u radnu, a vi kao Srbi nemate nikakvu vizu i oni se potpuno zbune. Uvek treba imati u vidu da vam je birokratija svuda u svetu proces. Tako je kako je, na kraju se sve isplati“, pojašnjava. Koliko se isplati govori i odnos prosečne plate i kvaliteta života.
„Prosečna plata za predavače engleskog jezika u Šangaju je preko 2.000 dolara, a ništa vas ne sprečava da držite dodatne časove privatno pri čemu je jedan dvočas oko 35 dolara. Pristojan stan na dobroj lokaciji je 1.000 dolara, mada ima dosta kampusa koji obezbeđuju smeštaj predavačima pa je ušteda još veća. Nije retko da ljudi cimerišu ili dođu u parovima, a ako dajete 500 dolara na kiriju ostatak novca je i više nego dovoljan za kvalitetan život, hranu, sitne luksuze, odmore. Cene hrane i odeće nisu mnogo veće nego u Beogradu, a ko hoće može da nađe i jeftinije, posebno ako se opredeli za život u manjem gradu gde em ima manje konkurencije kod posla em su cene daleko niže“, precizna je Beograđanka.
U prilog tome govori i činjenica da se duks preko tamošnje aplikacije za kupovinu može nabaviti za 400 dinara, farmerke za 500, papuče za 200. Nešto ipak nema cenu. Prilagođavanje na potpuno drugačiju kulturu platićete živcima i to sa debelom kamatom.
Kinezi, kaže, uglavnom znaju za Srbiju.
"Mlađi nas prepoznaju po Novaku Đokoviću i košarkašima, stariji po Titu i Valteru. Uz to Srbija te prati i po lošim stvarima. Ovde smo na crnoj listi u većini banaka i naprosto ne dozvoljavaju da otvorimo račun. Ljubazno nas obaveste da smo na njihovoj listi zemlja rizična za poslovanje i odbiju nas. Zanimljivo je da Kinezi uče bombardovanje kineske ambasade u Beogradu kao jako bitnu lekciju i svi ovde znaju da se to dogodilo jer je dugo u Kini bilo glavna vest“, kažu naši državljani.
Na pitanje šta joj u Kini smeta i nedostaje, odgovara:
„Parkovi su svuda, ali oni su savršeno dizajnirani pa nemaš osećaj da možeš da lutaš šumom kao kada na primer odeš u Košutnjak. Neobičan je i osećaj da nikada nisi sam, uvek ima puno ljudi. Nema snega. Takođe, čini se da dosta vremena provodiš pod zemljom. Iz metroa pravo u tržni centar, dešava se da i ne izađem na vazduh mada to dosta zavisi od lokacije, vrste posla... Putujem preko sat vremena do posla ali putovati metroom i klackati se tramvajem po Beogradu su nebo i zemlja“, priznaje mlada žena.
Ona otkriva i da li planira da se nekada vrati u Srbiju:
„Vratićemo se. A da li ćemo ostati ili ponovo pakovati kofere zavisi od Srbije“.