Jutro je hladno, vlažno i maglovito. Miriše na zimu. U dvorištu je ipak sve živo – kučići trčkaraju unaokolo, mačke traže neki topli kutak da se smeste, koze gazduju svima. Tu je i ostala sitna živina. Dvoje ljudi u dubokim kaljavim čizmama stoji u središtu svega toga i planiraju aktivnosti za taj dan.
U dva korala stoje dva krda konja – jedno je manje, konji su zdravi, snažni i razigrani i biće korišćeni u programima hipoterapije i terapijskog jahanja. Drugo je veće, konji su mršaviji, prekriveni ćebićima koja su im preteška i smetaju im ali su im neophodna. Ti konji su deo grupe koju je nedavno zaplenila veterinarska inspekcija u izuzetno jadnom stanju.
Štenci i razne sitne životinje trčkaraju po dvorištu i upliću se u noge Željku Iličiću i Violeti Jović. Njih dvoje su jedini radnici Azila za konje “Staro brdo” u Lapovu, trenutno jedinog poznatog azila za ove plemenite životinje na Balkanu.
Željko je osnivač azila a Violeta, inače trkač dugoprugaš i politikolog, volontira u azilu i trenutno, njih dvoje sami brinu o 15-ak konja, sedam jorkširskih svinja koje su spasili sa deponije u Nišu i koje mnogo vole da se češkaju i da ih grle, i gomili “sitnih” životinja koje su utočište našle u azilu.
“Nažalost smo jedini azil u ovom delu regiona”, kaže za MONDO Iličić dok sedimo u njegovoj lukarskoj radionici, okruženi predivnim, mirisnim, još uvek neobrađenim komadima jasena, javora, bresta, bagrema iz kojih će Iličić, kad nađe vremena, napraviti prvoklasne lukove koji dobijaju nagrade na međunarodnim takmičenjima.
Radionica, koju je Iličić dugo godina planirao i razrađivao, delimično finansira rad azila “Staro brdo” koji počeo da radi 2012. godine kada su spasili prve konje. Zvanično, azil je otvoren 2015. uz pomoć grupe ljubitelja konja i zaštitara životinja, engleske humanitarne organizacije “Serbia’s forgotten paws“ (Zaboravljene šapice Srbije).
Azil, kao udruženje građana, živi od donacija i rada lukarske radionice i još nekoliko projekata. Ali, priča Iličić, kako u azilu radi samo njih dvoje (imali su ranije pomoć još dvojice momaka ali su oni morali zbog raznih životnih situacija da odu), često ne stiže da radi na lukovima.
Zbog teške situacije, azil je imao tri velike krize i za dlaku se izvukao. Najveća je bila poslednja, krajem godine kada su mislili da neće preživeti.
“Azil posluje u minusu. Uspevamo da skupimo konjima za hranu i veterinarsku negu, ali ne i za struju, mehanizaciju, beznin. O platama za nas da ne govorim”, kaže Iličić.
Pošto je azil “podeljen” na dve parcele, dopremanje vode ovim veličanstvenim, ogromnim životinjama je problem. Kada se Iličić razboleo pre neku godinu, brigu o životinjama u azilu je na sebe preuzela zmaj-volonterka Violeta Jović uz povremenu pomoć jednog volontera.
Da bi preživeo, azilu je bio potreban arteški bunar i 8.000 evra za njegovo iskopavanje. Pokušali su sa onlajn prikupljanjem sredstava ali bez preteranog uspeha i onda se, kaže Iličić, dogodilo čudo.
Anonimni dobročinitelj je na račun azila uplatio potreban novac i azil je 31. decembra 2019. iskopao bunar. Ubrzo potom, u azil je stigla grupa od 19 zaplenjenih konja.
Inspekcija je azilu ponudila konje po povlašćenoj ceni, pod uslovom da ih rehabilituju i udome. Azil je uspeo da otkupi konje ali sada radi na prikupljanju sredstava za njihovo lečenje jer mnogi imaju kožne bolesti, povede koje treba sanirati i pothranjeni su.
Manji deo je “udomljen”, deo se oporavlja i iz azila se nadaju da će i njih uskoro udomiti, a deo njih nikada neće naći drugi dom, ali svi zainteresovani mogu virtuelno da usvoje konja i mesečno uplaćuju džeparac za njega na račun azila.
“Novac nije jedini problem. Niko nas ne tera ovo da radimo. Najveći problem je podizanje svesti o konjima”, kaže Iličić i upozorava da su konji u Srbiji trenutno jako ugroženi a zbog odnosa ljudi prema njima preti im istrebljenje.
Konji su prestali su da budu radne mašine a oni nisu i ne mogu da budu kućni ljubimci, kaže Iličić. Problem je, dodaje, što ih ljudi masovno drže pod pritiskom tradicije.
Dedova koji su znali sa konjima više nema, očevi odavno koriste traktore a deca ne znaju sa životinjama. 95 posto vlasnika konja nema iskustva u radu sa njima. A dodatni problem je što su konji relativno jeftin poklon ali je njihovo održavanje skupo zbog čega im najčešće sleduje ilegalna klanica.
Konji nisu igračke i nisu oni krivi što su veliki i skupi za održavanje, kaže Iličić.
Na pitanje kako se neko odluči da otvori azil za konje, Iličić sleže ramenima. “Neko mora”, kaže uz osmeh. “Životinje pate i nema ko da im pomogne. A ja sam uvek bio onaj koji će podići ruku i javiti se kada niko neće”.
Iličić ima dugoročnu viziju za “Staro brdo”.
Uz lukarsku radionicu, otvorio je i Rewild centar za povratak prirodi gde zainteresovani mogu da provedu aktivan dan u prirodi i nauče i neke taktike preživljavanja u prirodi. Centar, iako samostalan i samoodrživ, delimično finansira i aktivnosti samog azila.
U planu je i otvaranje Centra alternativnih znanja, obuka tragača, obuka za hipoterapijski rad sa osobama sa invaliditetom i problemima u razvoju... sve to u blizini azila i Morave, na 10 minuta od autoputa i “civilizacije”.
“Međutim, najvažnije i ono što nam je najpotrebnije je osvešćivanje ljudi”, kaže Iličić, inače šumar po profesiji, ali i majstor lukarskog zanata, tragač, ljubitelj prirode...
“Konji još uvek nisu kućni ljubimci i to i ne mogu da budu. Moramo ih prihvatiti kao životinju koja živi sa ljudima, koja ima ulogu u životu čoveka, kao što čovek ima ulogu u njihovom životu”, kaže Iličić.
Koliko smo duboko zabrazdili kada je reč o nebrizi prema ovoj predivnoj, moćnoj životinji govori primer konja koji je pre nekoliko godina stigao u azil sa višestrukim prelomom noge, upalom pluća i ždrebećakom.
Smrt mu se činila gotovo sigurnom ali su ljudi u azilu odlučili da pokušaju da mu pomognu. Napravili su neku vrstu dubka od zavarenih metalnih cevi, jastuka, lanaca i čekrka, operisali ga i mazali nogu gavezom,”visinski” hranili i pojili konja koji zbog ždrebećaka i otečenih žleda nije mogao da spusti glavu.
Zahvaljujući doniranoj terapiji matičnim ćelijama, konj se uspešno oporavio, a javnost je konstantno bila obaveštavana o toku lečenja i izlečenja kakvo se retko viđa u svetu, a operacija u štali, uz pomoć štapa i kanapa i dobru volju dobrih ljudi sasvim sigurno nigde.
Nije ogorčen. Nema vremena za to. Čekaju ga konji i životinje kojima je pomoć potrebna. A nema ni odustajanja jer, kaže, ne bi mogao od sramote da pogleda u oči one koji su pomagali azil svih ovih godina svojim prilozima, radom, vremenom.
“Nema predaje”, kaže i prihvata se posla.
Dok odlazimo, čuje se skičanje velikih, belih jorkširskih svinja mekanih njuški i topot i frktanje Glisera – nekadašnjeg šampiona beogradskog derbija i bivšeg stanara jedne od najvećih srpskih ergela “Karađorđevo” koji je kao i slični “viškovi” u ergelama završio na licitaciji i imao sreće da stigne u azil gde će poslednje dane provesti okružen ljubavlju i brigom i pažnjom kakvu zaslužuje.