M.M. (60) je povratnik u srpske zatvore. Do 30 godine bio je "čist kao suza", ni prekršajna prijava mu nikada nije napisana, a onda mu se život okrenuo "naglavačke" i srljao je iz jednog u drugo krivično delo.
Osuđen je i u zatvoru izdržavao kazne za ukupno četiri krivična dela - dva puta zbog posedovanja eksplozivnih naprava i oružja bez dozvole, potom zbog dizanja u vazduh jednog važnog objekta, i nedavno - zbog krađe. Kazna za eksploziju koju je sa "saradnicima" izazvao bila je najduža - osuđen je na tri godine i tri meseca zatvora, i služio ju je u više navrata, a odslužio je ukupno dve godine i šest meseci. Za držanje oružja bio je osuđen na kraće kazne (dva puta po tri - četiri meseca, a "najsvežiju" kaznu za krađu od 16 meseci zatvora "odrobijao je", kako sam kaže, 2018. godine u ovo vreme.
"Niški kazamat najviše pamtim. U njega sam se najviše i vraćao. U suštini jednom ko ode i ako ode sledeći put, onda se ponovo vraća", priča nam M.M. dok nas ljubazno prima u svoj dom u selu kod Čačka.
ŽESTOKI DANI U NIŠU; KAD BIJE "TAMBA-LAMBA"...
Priseća se naš sagovornik dana kada je prvi put kročio u zatvor. Bilo je to davnih dana kada je posle povratka sa ratišta (a bio je dobrovoljac u ratovima devedesetih u Hrvatskoj i BIH), osuđen zbog čuvanja eksplozivnih naprava.
"Otišao sam prvi put posle rata, za neke bombe što su mi našli, i bio sam 3, 4 meseca u Čačku. Ali, Čačak je moj grad - tamo znam sve čuvare, neki su mi bili i školski drugovi...To je bila više neka šala i zafrkancija nego zatvor. Bukvalno, kao kod kuće da sam bio sa onim ljudima i nisam osetio da je to neki zatvor", iskren je M.M.
Ali, seledeći put nije bilo tako lako...
Zbog držanja pištolja bez dozvole dobio je četiri meseca zatvora, a sve kazne veće od tri meseca izdržavaju se u većim zatvorima, pa je tako prvi put stigao u Niš. Seća se naš sagovornik i tog crnog dana. Kaže da je hteo da "bude dobar robijaš", i da je po pozivu otišao sam na izdržavanje kazne, da ga ne bi privodila policija.
"Ali sam se napio, je** ga, nisam smeo da idem trezan. Pita mene onaj na kapiji: 'Što si pijan?' Kako što si pijan, ne dolazim ja, čoveče, svaki dan u zatvor", objašnjava M.M.Tu je kaže, ostao kratko, ali bilo je "žestoko".
"Tada smo bili mesec dana u Beloj kući (jedna od zgrada u niškom zatvoru), a tu se svakoga jutra šmirglaju spoljašnje stepenice. Dakle - šmirglu u ruke i udri. Iživljavali su se tako na nama", kaže.
Pamti i torturu koju je tih godina vršio jedan od čuvara:
"Bio je tu neki Tamba-Lamba tako su ga zvali, taj je ubijao za sitnicu. Ko ode kod njega u ćebetu ga iznose. Tu su tukli tad - to je - ne daj, bože! Nalazili smo i bejzbol palice za vreme pobune na kojima piše '100 miligrama bensedina", kaže M.M.
ŠTA JE "FUŠ" i KAKO SE PRAVI?
Otkriva nam tako naš sagovornik i da je iza rešetaka bio baš za vreme pobune u Niškom zatvoru koja se dogodila posle pada Miloševića, u novembru 2000. godine.
Pamti da su tada, tu istu "Belu kuću", zatvorenici zapalili. "Tada je bio haos. Imali su naređenje i da pucaju na nas, sva sreća što je Nataša Kandić došla tad u zatvor, ona nam je spasila život bukvalno. Već su bili raspoređeni po zidu da pucaju", kaže M.M.
Tvrdi i da su njega drugi zatvorenici doživljavali više kao političkog zatvorenika.
"Nisam imao nekih problema, jer radio sam u pogonu i bio sam dobar majstor, radio sam na strugu i održavao sam im ceo pogon", kaže M.M., koji je po profesiji mašinski tehničar, nekada zaposlen u fabrici reznog alata.
Zbog posla koji je u zatvoru obavljao, imao je, dodaje i nekih privilegija - "jer nisu imali ko će da im radi pa su morali da ga trpe".
"Ako ja u pogonu radim i ako sam dobar, mogu da imam privilegije koji ostali nemaju. Moraju da me trpe da ja uradim neki 'fuš' da zaradim neku kintu tamo - jer jedan robijaš za porodicu je ogroman izdatak", objašnjava M.M.
A šta je to "fuš" i šta ste pravili?, pitam.
"I oružje i bodeže, ovo ono sve što treba... I neke suvenire, kao. Ko radi u pogonu može da zaradi da ne zavisi od kuće, tvrdim".
SADA SU NAJGORI ČUVARI POSTALI "DOBRICE", ALI NEŠTO DRUGO JE PROBLEM
Poslednje izdržavanje kazne, ovo nedavno iz 2018. godine, M.M. ne pamti po tuči i teroru kao one ranije.
"Sada su 'dobrice' ti čuvari koji su bili nekad najgori, a video sam sada par njih kad sam bio. Nema malteriranja i tuče kada sam bio poslednji put, pogotovo nas starije ljude niko ne maltretira. Valjda nema razloga. Ako neko pravi ekscese - to su narkomani kad su u krizi. Ali ni tada nema tuče, oni to rešavaju na drugi način, ili daju injekcije", kaže M.M.
"Šta je onda glavni sadašnji problem srpskih zatvora?", pitam.
Osnovne zamerke naš sagovornik ima na zdravstveni tretman koji je dobio u zatvoru, pošto je srčani bolesnik, koji je preživeo četiri infarkta. Tu su i problemi sa prenatrpanim sobama (kaže da ih je u sobi predviđenoj za šestoro bilo 12), a ima i još nešto što ga muči...
Smatra da su čuvari i zatvorenici dva potpuno podeljena sveta koja se međusobno mrze, a ne misli da bi trebalo da bude tako.
"Zašto bih ja mrzeo čuvara koji radi svoj posao?", naglas pita, ali i konstatuje da je to u praksi jednostavno tako .Ipak, najviše zamera osoblju zatvora na neadekvatnoj medicinskoj nezi. Tvrdi da je kao teško bolestan tokom poslednjeg boravka u zatvoru bilo lišen potrebne terapije, da je dobijao zamenske lekove koji mu ne pomažu, kao i slabije doze od onih koje su mu bile potrebne. Ističe i da je čak premeštan u druge zatvore u danima kad je njegovo zdravlje bilo najugroženije i kada je trebalo da mu se izvrši intervencija na srcu.
Zbog toga svega je, kaže u februaru 2018. stupio u štrajk glađu, ali je posle 19 dana odustao jer je shvatio da taj njegov čin nikoga ne brine. Smatra i da se u zatvorima najviše troši na lečenje narkomana - "metadonce", kako ih naziva, a da sa druge strane ostane malo novca i lekova za hronične bolesnike, među kojima je i on.
A pita se zašto je to tako.
"Ljudi koji nemaju nikoga u zatvoru, ne znaju da i tamo ima ljudi!Ima i tamo svakavih, ali ima i dosta njih koji su, eto, u afektu napravili nešto".
DORUČAK, ŠETNJA, RUČAK, VEČERA I TO JE TO
Pitamo M.M. i kako izgleda jedan dan u zatvoru. Kaže da je lakše kad si mlad i zdrav pa možeš nešto da radiš u radionicama.Sa starijima i ne baš zdravima kao što je on je već problem. Život se svodi na doručak, šetnju od sat vremena, ručak i večeru. Ostalo vreme se provodi u sobi, ponekad neko dođe i do neke knjige da pročita.
Jednom nedeljno se ide kod lekara, a ako je hitno može i ranije "ujutru sa metadoncima".
U samoj sobi nije imao problema, kaže, osim činjenice da je u njima po 10, 12, 13 kreveta umesto predviđenih šest.
"Zna se ko je starešina sobe, a to je uvek neko ko je 'glavni' i on treba da se sluša. Ja sam uvek bio dobar sa svima. Ali bio je jedan narkoman koji je 'odlepio', pa u tri noću viče i traži da ga vode da šeta. Bio je i neki narkoman koji ljubi televizor i svađa se sa njim. Kaže: 'Ova novinarka, ona neće uopšte da gleda u mene kad priča, a vidi one Italijanke kako gleda u mene, smeje se'. Pa priđe i ljubi televizor".
Pitamo M.M i da li pamti neke lepe trenutke iz zatvora?
"Šta ima lepo, nema ništa lepo. Baš ništa!".
KADA MU SE DOGODIO "KVRC U GLAVI"? "DA MOGU DA VRATIM VREME..."
Velika je sreća, ispoveda se dalje M.M, što je tokom služenja poslednje kazne imao nesebičnu podršku supruge i njenih sinova".
"Izbegavao sam da napravim nešto u zatvoru da što pre izađem", kaže.
I sada je, kada je na slobodi ta podrška ključna i važna. To nam potvrđuje i topli pogled supruge koja je tokom našeg razgovora s vremena na vreme svraćala da proveri da li smo se poslužili sokom i kafom i da li nam još šta treba.
"Mi smo kao bitanga i princeza", kaže supruga našeg domaćina dok nam pokazuje rukotvorine, suvenire u duborezu koje pravi M.M, i koje su, pored njene penzije jedini izvor prihoda ove porodice.
M.M, i da hoće, sada ne može da se zaposli jer ima teške srčane tegobe. Ranije dok je bio mlađi, nije imao problem da nađe posao, jer je bio dobar majstor i mogao je sam da zaradi za život. Stoga, nije ni osetio predrasude koje druge bivše zatvorenike sputavaju da nađu posao.
"Uvek sam bio svoj majstor. Ranije sam radio duborez i imao sam dosta posla. I ikonostase sam radio za jednu crkvu, neke satove, bio sam i u udruženju umetnika i nije mi bilo potrebno da tražim drugi posao. Dobro sam zarađivao, a sada su druga vremena i nemaju ljudi više para za to", priča nam M.M.
Pitamo ga i kako objašnjava da je do 30 godine bio bez ijednog prekršaja a da je onda počeo da srlja u propast, šta mu se desilo, koji "kvrc" u glavi?
"Pa verovatno ratište. Ja sam se svega nagledao tamo! Ne znam šta se dogodilo, drugačije se čovek ponaša, meni je pokojna majka rekla ti si savim drugačiji čovek otkad si došao sa ratišta. Ne može čovek da bude isti posle svega, drugačije razmišlja i drugačije reaguje na neke sitnice".
Bez razmišljanja odgovara i na pitanje šta bi učinio da može da se vrati u prošlost.
"Ne bih išao u rat i sve bi bilo drugačije, eto".
I eto, to je bila naša prva priča o zatvorenicima u Srbiji i opštoj populaciji malo poznatom životu koji se odvija iza zidova kazneno-popravnih ustanova. Poučna priča i iskreno svedočenje možda će mnoge odvratiti od puta kojim je išao naš sagovornik.
Pišite nam i vi ako ste bili u sličnoj situaciji i ako želite da ispričate svoju priču.