Najbolji prijatelji su im životinje, komšije nemaju, a o novom, savremenom dobu znaju tek onoliko koliko im je potrebno.
Pedesetdvogodišnji Vid Luković živeo je godinama ’’u tuđini’’, ali je njegovo srce ostalo zarobljeno na ovoj planini.
Udahnuo je punim plućima tek onda kada je dušu i telo ponovo spojio, na prelepoj Goliji. Hiljadu metara Lukoviće deli od prvog domaćinsta gde živi devedesetrogodišnjak koga retko viđaju.
Divljina je lepa ali ume da bude surova, posebno za nejaku dečicu čiji je jedini oslonac roditeljska ljubav. Za razliku od svojih vršnjka ova dečica ne boluju od nedostatka prirode.
Livade, pašnjaci, beskrajna zelena polja na imanju Lukovića krasi radosna dečija graja, beskonačna sloboda i nemerljiva količina sreće.
Lukovići su spokojni i slobodni. Zebnja im prožme telo jedino pri pomisli da bi civilizacija mogla da stigne i do njih i ukrade im ovo parče raja.