Sterija se školovao u Sremskim Karlovcima, Temišvaru, Pešti i Kežmarku u Slovačkoj. Bavio se advokaturom u Vršcu.. Potom je prešao u tadašnju Kneževinu Srbiju i postao je profesor prava na Liceju, prvo u Kragujevcu pa u Beogradu.
Bio je načelnik Ministarstva prosvete, začetnik u organizovanju školstva u Srbiji, pokretač inicijative za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja u Beogradu.
Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva.
Godine 1844. doneo je školski zakon, kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.
Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.
Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra - "Teatra na Đumruku", koji je otvoren izvođenjem njegove tragedije "Smrt Stefana Dečanskog".
Književni rad počeo je pisanjem pesama, a nastavio dramama i romanima u kojima se obračunao sa romantičarskom i avanturističkom književnošću.
U komedijama je ismevao mane tadašnjeg društva, pomodarstvo, pokondirenost, nadriučenost, a opisima trgovaca i špekulanata, postao je pravi "srpski Molijer". Izradio je i čitav rečnik nove srpske pravno-filozofske terminologije, ali ga nažalost intelektualna javnost nije prihvatila.
Trudio se da svojim radom modernizuje Srbiju i često je dolazio u sukobe sa primitivnim, ostrašćenim i zatucanim prestavnicima sredine.
Zbog sukoba sa raznim političarima, a posebno sa Tomom Vučićem Perišićem, bio je proteran iz Srbije 1848. godine.
Pred smrt se vratio poeziji i napisao niz gorkih i snažnih stihova, koji predstavljaju pesnikov sumorni oprošaj sa životom, u kome je doživljavao nepravde i uvrede.
Preminuo je usamljen i razočaran u Vršcu.