Naš sagovornik, 39-godišnji Beograđanin, iza rešetaka u Zabeli završio je nakon što je uhapšen sa oko 56 grama marihuane. Iako droga nije bila namenjena za prodaju, već za ličnu upotrebu - kako tvrdi, osuđen je upravo za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga.
Sudija mu je za 56 grama marihuane izrekao kaznu od četiri godine zatvora, a u Zabeli je “odležao“ tri godine i četiri meseca. Na slobodu je izašao u novembru 2017. godine. Ovo je njegova priča...
HAPŠENJE I SPROVOĐENJE U ZABELU
"Pojavila su se trojica inspektora s pištoljima i priveli me. Uhapšen sam bez paketića i bez vagice, a osudili su me kao da je za prodaju zato što nikog nisam hteo da cinkarim. Kome sam ja to prodao drogu? Nikome, a dobio sam četiri godine zatvora. Pustili su me iz stanice, i posle par dana sam se pojavio kod inspektora s advokatom, tada sam se branio ćutanjem. Samo mi je rekao ‘jeba** te ja za ovo’…", počinje svoju ispovest.
U Zabelu je sproveden, kaže, nakon nekoliko meseci i to kada ga je zaustavila saobraćajna policija.
"Nakačili su mi fiktivnu adresu i pustili su poternicu. Kada su me zaustavili, pravo sam otišao u stanicu u Ulici 29. novembra, a onda u šest ujutro sam stigao na sprovod u Zabelu", rekao nam je muzičar iz Beograda.
Kada je sprovoden u Zabelu, prvo je bio u karantinu, pa godinu i tri meseca u Četvrtom paviljonu, a onda je pušten u poluotvoreni deo jednog od najsurovijih srpskih zatvora.
“Tamo sam bio prvo u prolaznoj sobi, karantinu, oko mesec dana. Tu ulaziš dok te ne sprovedu, dok ne odrede gde će da te stave. Imaš levu i desnu stranu, na jednoj su povratnici, a na drugoj ne. I mene stave tamo gde su povratnici - a nikad ranije nisam bio osuđivan, ali sam imao dva puta kod sebe drogu za ličnu upotrebu, za 'džoint', i tada sam dobio uslovnu kaznu - to je bilo 2005. godine. Zbog toga su me stavili u deo gde su povratnici”, kaže on i nastavlja:
“U Zabeli nema soba. To je paviljon, a tada je bilo nas 187, podeljen na četiri dela i svi ste tu zajedno. Tu nema nikakvih pregrada, bilo šta da praviš od sunđera, da staviš čaršav, odmah skidaju... nema ništa, nema nikakve komfornosti”.
"ZA GLUPOST ODE GLAVA"
Prema rečima našeg sagovornika, u "Zabeli" bukvalno za glupost može da vam "ode glava".
"Bio derbi, Zvezda - Partizan u košarci, pored mene sede trojica. Ta trojica ustaju i kažu nećete da gledate derbi. Ja ih pitao da li možemo da glasamo, pošto je inače takav dogovor, a onda sam čuo da su mi posle spremili katance i stavili ih u čarape da me izlome zbog toga. Zbog gluposti ode glava. Oni su me jurili i kada su saznali da treba da idem u Osmi paviljon, poluotvoreno odeljenje i gledali su da naprave sranje samo da me ne puste tamo", ispričao je jednu od opasnih situacija s kojima se tamo susreo.
"Inače, ako imaš pare ti si 'Bog i batina' tamo", ističe naš sagovornik.
Kaže da za život u Zabeli uopšte nije bitno da li si napolju neko ime, neki kriminalac ili neko jako bitan. "Nije bitno šta si napolju, ali ako imaš pare unutra, ti si 'Bog i batina'", istakao je Beograđanin.
"Tamo sam saznao i koliko vredi jedna cigareta", dodao je.
"Bila je još jedna situacija, zbog prozora u spavaonici, deda jedan je sa perorezom isekao po glavi i vratu tog drugog a oboje su stariji i nikada ne bih rekao da će se oni naći u toj situaciji, kad ono međutim - u roku od dva minuta nastao je opšti haos. Zašto? Zbog prozora! Dedi smeta promaja a ovome smeta smrad. Inače, postoje ljudi koji se nisu istuširali nijednom dok sam bio tamo, taj kad se izuje ubije komarce u paviljonu", rekao nam je muzičar.
Ispričao nam je i još jednu nesvakidašnju situaciju:
“Pitao me drugar kolektivac - ‘što ne piješ jogurt?’. Jogurt je inače tamo valuta - tri cigarete. Dajem mu moj jogurt i on me pita što ga ne pijem, ja mu kažem da mi ta bakterija ne odgovara i da ne pijem ni kefir, zato što i kefir ima tu bakteriju koja mi ne odgovara. On me pita šta kefir, ja kažem opet - kefir ne pijem. On mi kaže, ‘ma nemoj da lažeš - to ne postoji, ti si sad izmislio tu reč’”, priča nam bivši osuđenik.
Frka oko kefira proširila se i na ostale osuđenike.
“On pita jednog i ovaj mu kaže - ma lupio je, pita trećeg - i taj kaže ‘ma lupeta’, petog, šestog - niko nije čuo za kefir. I ja na kraju kažem da sam lupio. Jedino je jedan rekao da misli da je to nešto kao mleko”, dodao je.
Da kefir zaista postoji, dokazao je kada je uz novine stigao flajer iz jednog trgovniskog lanca s akcijskim cenama, a u ponudi je bio upravo ovaj proizvod.
“Od tog trenutka ljudi se klade i dolaze mene da pitaju, da ja presudim. Od tog trenutka sam bio najpametniji čovek u paviljonu. Neverovatno ludilo”, smeje se dok nam prepričava situaciju oko kefira.
ZMAJEVI IZ ZABELE
U Zabeli možeš da imaš svog “zmaja”.
"Zmaj radi za tebe, on ti pere i sudove i stvari, a ti mu plaćaš na nedeljnom nivou, ili kako se dogovoriš, daješ mu pljuge, rizle, i malo ručka mu odvojiš, ali samo kad ima viška", priča nam muzičar.
"Zmaj te služi, daje ti vodu, on samo ‘leti’, šta god da ti treba. Ali, to je njegov izbor - on to radi, kao posao zato što nema izvor prihoda. Onda on tako drži dva, tri stola i uslužuje ljude čim nekome nešto treba. Ako recimo ‘zmaj’ gleda film i u tom trenutku nekome nešto zatreba, on odmah ustaje i ide da te usluži”, kaže sagovornik.
ZATVORSKE PRIČE
"Imao sam jednog druga na drugom krilu, i sa jednim sam bio tamo... sve ostale nisam primećivao - i nisam išao kod drugih, dok kod tebe svi dolaze da ti traže cigaretu. Kad mi priđu kažem im odmah da mi ne rolaju priču, zato što kreću od Kulina bana”, kaže Beograđanin.
"Kada su čuli da ja navijam za Partizan odmah izađu dole dok čekam telefon (telefonsku govornicu) - e kao jesi video onog novog igrača Partizana - i onda mi odmah traži cigaretu. ‘Daj mi cigaru da ti završim priču’ - to se tako zove. Onda upali cigaru i onda kad završim telefon mi kaže - ‘tebra, glupo da uz ovu cigaricu nemam i kaficu, možeš da mi daš dve kašičice kafe’ - to je žickanje, ali planirano unapred", kaže naš sagovornik.
Kao primer unapred planiranog žickanja naveo je slučaj kada mu je jedan osuđenik došao i tražio cigaru, a on mu iz zezanja rekao da dođe posle Nove godine, a tada je bio septembar.
"Prvi januar, eto ti ga on - dolazi i kaže, pa rekao si posle Nove godine. Ludilo".
Napolju sneg i led, u Zabeli je jak vetar, tri reke i košavsko područje…
"Ako budeš minut na telefonu zalediš se i trčiš odmah unutra. Ali, on stoji napolju po onom ledu i vetru i čeka za jednu cigaru, nekada i dva sata, a možeš misliti šta bi uradio za boks. Ko ima pare dole živi kao kralj… ali ipak sve zavisi kako se ko snađe, moraš da razmišljaš 24 sata", ističe on.
NADZORNICI, KOMANDIRI I ZATVORENICI
U Zabeli, kao i u drugim zatvorima u Srbiji, tvrdi naš sagovornik, "postoje dobri i loši komandiri".
“Vaspitač je odmah video da nisam za tu, ali moraš da provedeš bar četvrtinu kazne u zavorenom, ako si prvi put u zatvoru. Mene su gledali kao povratnika, i onda moraš da provedeš jednu trećinu kazne i tek onda ideš u poluotvoreno. Bio je jedan koga zovu ‘Mića sto evrića’, jer navodno može da se plati puštanje u Osmi paviljon, ali nije tako. Stvarno nije, ja sam došao kod njega 1. septembra i rekao dobar dan, vi ste rekli da ćete da me pustite i on je upisao moje ime, i ispoštovao me je. Ali i sa njim su se dešavala razna sranja”, navodi naš sagovornik.
U paviljonu je, kaže, pravi "Bog i batina" nadzornik - on ti naređuje, on donosi odluke, on bije…
“Meni recimo nije hteo da da novine, već sam morao da čekam sledeću smenu koja dolazi u 18 sati. Tako me je maltretirao. Ili kada idemo s doručka vikendom, tada odmah možeš na telefon, ne moraš da ideš u kancelariju da se prijaviš, pa ko se prvi uhvati on priča. I ja dođem uhvatim se prvi za telefon, a on mi kaže - dođi u kancelariju da vidimo da li imaš pravo na telefon i tako sam morao posle da čekam red”.
Ipak, kaže, ima i "ok" komandira.
"Znaju da si ok lik, vide da ne dolazim u kancelariju, da se ne žalim, da nisam cinkara, i kad me vide da idem da se javim na telefon samo kažu produži... Bilo je i onih koji su se stvarno zauzeli. U jednom trenutku nismo mogli da dobijemo zimsku garderobu - i onda se jedan zauzeo za nas desetak, a nije morao, mogao je da ostavi to drugoj smeni… ali se zauzeo on sam".
"Ja bih voleo da je tamo bilo sve napismeno - ovo možeš da radiš, a ovo ne možeš da radiš, pa da ti poštuješ ta pravila, ali ne, to je toliko sve različito - za nekoga pravila važe, a za nekog ne. Sve može i sve ne može", priča Beograđanin koji je boravio više od tri godine u muškom zatvoru kod Požarevca.
RAZONODA KAO SPAS
Naš sagovornik kaže da mu je u zatvoru najviše pomagalo da mu brže prođe vreme kada je slušao muziku.
"Našao sam jednog čoveka i od njega sam uzeo mp3, i onda sam slušao noću. Isto tako je bio i jedan mnogo star tetris u zatvoru, koji sam na kraju kupio, pa sam igrao tetris. Kad je pretres prostorija svi idu na jednu stranu, pa se onda prelazi na drugu... Tokom pretresa mi nisu našli tetris, a izvadio sam ga iz fioke i stavio na sto", objašnjava nam Beograđanin.
U "kavezu" mogu da vam pomognu i knjige.
"Tamo sam pročitao knjiga i knjiga, to me je spasilo, a do tada skoro nikada nisam čitao knjige, jesam stripove i neke naučne časopise. Prolazi vreme brže kad te zainteresuje knjiga i šta će u njoj da se desi", priča on.
Bilo bi dobro kada bi, kaže, ljudima odoborili tablete, bez vajrlesa.
"Izvade ti karticu i to je to… Možeš da čitaš knjige na njemu, da slušaš muziku, samo da nema interneta. U Sedmom paviljonu ima određenih ljudi koji mogu i lap-topove da imaju, i njima izvade vajrles. To mogu svima da daju - ali to je puno posla, neće da se bakću s time, to je ipak elektronika... Ali kada bi malo popustili na primer, za mp3 uređaje, bilo bi manje sranjja. Kada bi ti dali varijantu da možeš da snimiš časove engleskog, časove nečega... ma bilo šta da ti daju. Ljudi ne znaju da pišu tamo, pa kad bi ih učili tome, ili informatici...".
"DO LEKARA TEŠKO I U ZABELI"
Kao što smo čuli iz priča naših prethodnih sagovornika koji su bili u drugim zatvorima u Srbiji, do lekara u zatvoru je teško doći, a isto tako je i u Zabeli.
"Možeš da umireš tamo, a lekar ništa", priseća se naš sagovornik i dodaje da osuđenici u Zabeli mogu kod lekara jednom nedeljno, kad je tu.
"Uđeš unutra, on ti kaže dobićeš lekove sutra - i onda dobiješ dva brufena i andol, zaheftan i to je to. Šta god da ti je dobićeš dva brufena i jedan andol, šablonski. Ako ti se ne daj Bože nešto desi u petak, a u četvrtak je bio lekarski, ti si gotov. Šest dana da čekaš...", kaže muzičar i dodaje da je u zatvoru veliki problem kada se pojavi bolest zato što je odmah svi dobiju.
Česta je i pojava šuge, a ima i stenica.
"Zimi su prozori otvoreni, a ti ne možeš da pomeriš krevet od prozora da ti ne pada sneg, morao sam da stavljam čaršav i ćebe da mi ne bi duvalo. Ali ako te nahvataju tako odmah ti pišu disciplinski - zavisi ko - ujutro nadzornik prvi prolazi, on vas budi i tako vas zajebava… bukvalno sam se razboleo tamo, trebalo mi je dosta vremena kad sam izašao da se oporavim" .
"GENERALKA" I TUŠIRANJE U KUPATILU PUNOM ALGI
Svake nedelje na kraju meseca je “generalka”, temeljno čišćenje i sređivanje prostorija u kojima borave osuđenici. Naravno, ne dolaze tu nikakve čistačice, već oni sami čiste, dok na dnevnoj bazi rade redari.
"Imaš redare ujutro i uveče koji sređuju - redar koji je zadužen za ceo dan. Ide se po spisku, ali ti možeš da daš nekome par cigareta da odradi to čišćenje za tebe…", kaže Beograđanin koji je u Zabeli proveo tri godine i četiri meseca.
Kaže da to zapravo i nije bilo čišćenje, zato što nisu dobijali dezinfekciona sredstva i tečnosti.
“Kakvu bez tečnosti ti uopšte generalku radiš? Da ti balon od pet litara tečnosti za sudove, i šta ti možeš da opereš, kad nema nikakve kiseline...”
I kupatilo u Zabeli, dok je bio tamo na odsluženju je kazne je, kaže, bilo užasno.
“Nije zeleno od boje, već od algi i buđi”, užasnuto se priseća.
Kaže da su pravo na tuširanje imali tri puta nedeljno, ali da je posle bilo povećano na četiri puta. Međutim problem je bio što moraš da ideš u drugu zgradu da bi se tuširao.
“Kad uđeš unutra sve je zeleno, od algi. To je u onoj zgradi gde se nalazi karantin. Moraš da ideš u drugu zgradu da bi se tuširao, a zimi je haos. U paviljonu nema tople vode, ali tamo ima. Ja sam se kupao tako što sam između rebara od radijatora stavljao pune flaše vode i onda ih tako grejao pa se polivao... ali je i tamo hladno... “, kaže 39-godišnjak iz Beograda koji je u ovom intervjuu želeo da ostane anoniman (ime prezime poznato redakciji).
KOLIKO SU VAŽNE POSETE OSUĐENICIMA?
Svako ima pravo na posetu, barem jednom mesečno.
“To mogu da ti oduzmu ako napraviš neko sranje, ali tipa: kazni te na mesec dana i uzme ti posetu, ali može advokat da ti dođe. Ja sam sebi dovodio advokata. On me čovek pita što sam ga opet zvao, ja mu kažem, ma ništa, samo malo da se ispričamo. U čemu je fora? Ja mu kažem maltretiraju me psihički, pa da im pokažem da mogu da im odgovorim”, navodi.
“Onda me pitaju o čemu sam pričao. Ispituju što mi je bio advokat kad nemam postupak u toku... neverovatno, čim vide da ako nemaš advokata i posete, odmah biju. Biju, odmah. Nema šta. Teraju te da cinkariš i radiš za njih. Primer: Nešto se desi, oni te pozovu da te pitaju šta si video. Kada im kažeš ništa, odmah - ‘Što lažeš kad znam”’. I on stvarno zna, zato što ima svoje ljude koji rade za njega. Sve znaju”, priseća se Beograđanin.
On je istakao da bi uplate od porodice trebalo da budu redovne, zato što vas u zatvoru onda gledaju drugačije. Međutim, ističe, da je bolje da to budu male uplate od po 1.000,1.500 dinara(bolje i više puta nedeljno nego odjednom) “jer izlazi lista u paviljonu ko je koliko dobio i čitaju to svi pa prate ko je dobio veće uplate i onda kreću ciljani napadi da se izvuku te pare (traže na zajam i slično), isto tako ne bi trebalo naručivati pakete sa bogatim stvarima jer ciljaju i ljude sa paketima, dovedu ih za sto kao sednu zajedno i oteraju ga odmah nakon toga kad uzmu šta im treba.”
Zbog toga, ali i mnogo drugih razloga, kaže, bitno je što manje kontakta s drugima, i dodaje “vodu u usta”.
“Kad bi trebalo nešto da kažete, da ne kažete. Kao da stavite vodu u usta. Kad ima mišljenje, da ne mislite. Vodu u usta. Nažalost, to je teško, ali je tako. Bolje će proći. Prvih šest meseci kako ti je tako će ti biti do kraja, tako te zapamte i to je mnogo bitno”, dodao je.
“Važno je da u zatvoru ne pričate previše i da isključivo odgovarate na pitanja i to da razmišljate pre svakog odgovora. Mnogo je bitno i to je sve mač s dve oštrice, ne pokazivati ni da imaš mnogo para, a i da nemaš. Moraš da imaš uplatu jednom nedeljno i da imaš pakete barem jednom mesečno, zbog ovih unutra u zatvoru, zato što to gledaju to nadzornici i vaspitači. Kada treba uslovno da te otpuste odmah gledaju kakav kontakt imaš s porodicom - oni se najviše oslanjaju na tvoju podršku napolju. Ok, ja je imam, ali šta onaj ko je nema, šta radi onaj koji nema nikog. Šta će on?”, objašnjava nam sagvornik.
"ZABELA PUNA NARKOMANA, A POSLA NEMA"
Prema rečima našeg sagovornika, dok je bio u Zabeli tamo je bilo zaposleno možda 10 odsto osuđenika.
“Greška je što nema posla. Ljudi su tamo zatvoreni po ceo dan i ne znaju šta da rade. Onda kreće kocka - u šta ćeš da se kockaš - u šta god hoćeš. Gledaju na televizoru i klade se u to da li će u prevodu da izađe slovo J. Kladiš se u šta god hoćeš, ne treba ti kockica. Ne znaju ljudi šta će sa sobom”, istakao je muzičar.
Naš sagovornik u jednom trenutku je ipak došao do posla u Zabeli, ali tek kada je prebačen u Osmi paviljon, na poluotrvoreno.
“Radio sam na istovaru toga što stiže za krug... hrana, kuhinja, sredstva... dobijao sam mesečno oko 1.800 dinara, a radio sam svaki dan, od ujutro do popodne do dva sata. Kad je plata za tih 1.500 - 2.000 dinara koja je to tamo sreća, sreća, radost - to je opštenarodno veselje, i to malo ljudi što radi na krugu”, istakao je.
Naš sagovornik ističe da je u Zabeli “jako malo pravih kriminalaca”, a puno narkomana.
“Policija hvata ljude kao što sam ja ili narkomane, i tamo su uglavnom ljudi narkomani kojima je potrebna pomoć, odnosno da se leče. Ti ljudi nisu za zatvor, već za bolnicu. Oni bi trebalo da se izdvoje od njih, ili će da se spoje sa 150 narko-dilera, a to je još gore. Tamo možeš da dobiješ pristup drogama i to na kamione”, kazao je.
“70 posto ljudi tamo u zatvoru leži zbog droge, a da kažeš da su 30 posto stvarno dileri, ostalo nisu, narkomani su. Znači, narkomani”, ističe.
Njemu su nudili u zatvoru da kad izađe na slobodu počne da se bavi kriminalom, ali, kako kaže, ne želi da ga bilo ko vodi u krivično delo, niti želi da bude okružen ljudima koji imaju bilo kakve veze s kriminalom.
I nije samo problem dok ste u zatvoru, problem je i van njega. Šta dalje? Gde se zaposliti, kako naći posao kada vam piše da ste osuđivani? To je pitanje koje se mota sigurno u glavi većine zatvorenika. Mnogi zbog toga uopšte ne vide izlaz.
Naš sagovornik nije uspeo da nađe normalan posao u Srbiji nakon što je izašao iz zatvora, već pokušava da se skrpi sezonskim radom na grčkom ostrvu Mikonos, uz sestrinu pomoć. I dok je tamo nekoliko meseci tokom godine, mora da plaća da mu neko čuva bolesne roditelje u Srbiji.
“Zaposlen sam kod roditelja i idem u inostranstvo, odradim par meseci, tri meseca ili koliko mogu, pa se vratim. Ja ovde ne mogu, ja sam probao da nađem posao i odustao sam. Nema resocijalizacije. Išao sam u firmu koja se bavi prodajom i od vrata do vrata, idem da prodajem, ali su tražili papir da nisam osuđivan…”, kaže muzičar.
I on, kao i naš prethodni sagovornik, zbog toga što ne vidi u našoj zemlji rešenje za posao, navodi da će sreću najverovatnije potražiti u inostranstvu.
“Ovde ne mogu. Nije moguće. Da životarim i radim to je ok, ali da ne razmišljam o tome da li ću otići na letovanje ili zimovanje, da li ću imati dete koje će da me iscima za rukav i kaže - ‘tata, kupi mi patike’, nije moguće... “, dodao je i istakao da mu sestrina pomoć mnogo znači.
“Ovde se ne družim s ljudima, ne blejim, ne idem na kafe... to tamo me toliko dovelo do ludila da ja ne mogu da sedim više s ljudima s kojima sam nekada sedeo. Kada sam izašao iz Zabele izašao sam par puta - gomilu ljudi sam sreo, pogotovo uveče u noćnom izlasku - i svi odmah kreću ‘evo imam ovo, imam ono’... krenu da nude sve i svašta. Meni ovde života nema iz tog razloga, od izlazaka, od posla, i mnogo drugih razloga, ne vredi”, priča naš sagovornik.
Problem je, kaže, što ljudi misle da ako si bio u zatvoru, ti si šljam i ne možeš normalno da živiš, ali ni to nije dovoljno, ti moraš još posle toga da plaćaš i sve do kraja života zato što si bio tamo.
“Nema to, kao možda sam se popravio, možda sam napravio grešku. Ma svako od nas je tokom života napravio jednu grešku, ma ne jednu, nego deset... što saobraćajne nesreće, što gluposti razne. Samo je pitanje da li su te uhvatili ili nisu. Ako su te uhvatili ti onda ne zaslužuješ da živiš... po našem narodu, jednostavno, ako si bio u zatvoru ti si onda govno, ti si šljam i to je to. Ne uzima se obzir da si možda napravio jednu grešku pa da ti treba pomoć, nego bio si, ma ćao... “, istakao je.
“Ja sam četiri godine dobio, za šta... za 50 grama trave. Jedan što je pao sa 10 kilograma heroina dobio je četiri godine, u čemu je razlika između mene i njega, što sam ja ranije bio kažnjavan za posedovanje, odnosno za džoint - dva grama i 0,50 mi nešto ostalo u džepu, dobio sam uslov, pa uslov na uslov i ja sam zbog toga bio višestruki povratnik kada sam pisao molbu za uslov. Oni mene gledaju kao višestrukog povratnika, a ja prvi put u zatvoru. Sistem je mnogo loš”, zaključio je muzičar.
PORUKA MLADIMA
"Društvo je najbitnija stvar, od društva sve polazi. Ko ti je drug, šta ti društvo radi - to je to. Ako su ti društvo advokati ti ćeš pričati s advokatima... ako ti je društvo na ulici i svi klošari i ti ćeš biti klošar. Jednostavno moraš iz društva da eliminišeš svakog ko je problematičan. Mnogo ljudi se našlo u zatvoru samo zato što su bili u društvu s lošim ljudima”, poručio je naš sagovornik.
"I drogu ne probati. Ne probati!", istakao je.
On kaže da i roditelji moraju da znaju šta im deca rade i s kim se druže. “Roditelji nemaju kontrolu nad decom... nije dobra ni preterana kontrola, ali oni nemaju uopšte kontrolu. Da li znaju šta su im deca radila protekle nedelje? Gde su bila i s kim se druže.... Ne znaju ništa, znaju samo ono što im deca kažu, a i deca lažu.”
Njegov savet za sve one koji se prvi put nađu u zatvoru je da im je bolje da ćute, sklone se i ne pričaju ništa.
"Ako nemaš nikog ko će da garantuje za tebe, onda moraš da ćutiš i da se skloniš", poručio je.