Dok je trčkarao kao dečak i mladić po ulicama Niša, posmatrali su ga kao šampiona, sportistu, borca...Završio je osnovnu, pa srednju školu. Nizao je uspehe i medalje u tekvondou, postao i evropski šampion. Odrastao je kao i većina vršnjaka, imao dovoljno da se obuče, hrani, izlazi sa drugarima. Otac fakultetski obrazovan, putovao je po svetu i zarađivao za porodicu.
Danas je on "nepostojeći čovek" - bez lične karte, državljanstva i s pozamašnim iskustvom boravka u srpskim zatvorima. Ovo je njegova priča...
Sačekuje nas u jednom niškom naselju. Peti sprat bez lifta. Mi zadihani, on "leti". Visok, mišićav, ogromna tetovaža na vratu.
U njegovoj sobi tragovi "bivšeg života" - bokserski džak, sportske zastave. Prvo što nam pokazuje - crni pojasevi i fascikla puna nagrada koje osvajao tokom sportske karijere.
Do 19 godine bio je nada i za svoju porodicu i za klub u kom je trenirao. Svađa sa bratom, a potom i odlazak u inostranstvo trenera koji ga je podržavao, prekretnica su zbog koje napušta parter i zamenjuje ga ulicom, u onom najgorem smislu te reči.
"Kad mi je otišao glavni trener u Australiju, malo sam se razočarao, nikog više nije bilo da me gura. On me je malo me je više forsirao, a tad su me pre svega interesovale borbe", vraća "film" naš sagovornik.
KAO U FILMOVIMA O DEVEDESETIM...
Na ulici se upušta u "poslove sa drogom" i vreme od 2000. do 2003. godine pamti kao vreme u kom je "radio šta je hteo".
"Izlasci, devojke, piće...Više sam bio u Beogradu nego u Nišu", kaže V.D. i otkriva da je radio i "sa kokainom", ali da to nikada "nije bilo na gram dva", već na veće količine...
"Tada se sećam da sam za dan istresao na curu koja je ležala na krevetu 90.000 evra", kaže.
"S prijateljem sam išao gde sam hteo, iz estrade su mi bili klijenti u Beogradu i sa njima sam dolazio u kontakt lično", priča.
A onda - prvo hapšenje zbog tuče i prvi meseci u leskovačkom zatvoru. Te dane ni ne pamti jer, kaže, nisu bili strašni ni po bilo čemu dramatični.
Sledeće hapšenje i zatvor pamtiće, pak, ceo život. Zbog posedovanja narkotika i pokušaja ubistva dobija jedinstvenu kaznu od 12 godina zatvora. Preciznije, od kraja 2005. do 2017. godine odležao je 11 godina i 10 meseci.
I potom ubrzo - ponovo zatvor. Zbog posedovanja oružja biva osuđen na tri godine, a u zatvoru provodi dve. Poslednjih godinu dana je na slobodi.
"KAKO SU MI UZELI DUŠU U PODRUMU ZABELE"
Šta se dogodilo, pitam...Zbog čega je karijeru sportiste i viteštvo koje propagiraju borilačke veštine menjao za trgovinu drogom, ulične obračune i samicu u podrumu Zabele.
"Svi koji su samnom ušli u kriminal bili su u sportu. Za šest meseci sam kupio ovaj stan, garsonjeru i kafić dok sam bio na slobodi", odgovara V.D.
Pitam i za delo koje je počinio i za koje je dobio tako veliku kaznu...
"Bio je to dečko iz grada, pucao sam u njega, a on se sakrio iza devojke, stavio je nju ispred sebe i devojka je pogođena. Imala je lakše povrede. On je potom i ubijen, a moj prijatelj koji ga je ubio osuđen je na 40 godina zatvora. Samo zbog toga mi je data mnogo veća kazna", pokušava da nam objasni V.D.
Čovek na kog je pucao takođe je bio poznat u svetu narkotika.
"Bio je dobar sa nama pa je onda otišao na svoju stranu i pokušavao nešto šta je pokušavao i onda ga je moj drug ubio. Bio je osuđen za to na 40, a sad mu je kazna smanjena na 30 godina", dodaje V.D. i otkriva još jedan podatak o sebi - da je bio član grupe Željka Maksimovića Make.
Kaznu za počinjeno krivično delo služio je u niškom zatvoru, od 2005. do 2011. godine, a ostatak kazne provodi u požarevačkoj Zabeli.
"Niš za mene, iskreno nije zatvor. 90 odsto i komandira i ljudi znam, i što ne znam, kroz taj neki period sam upoznao. Ne pamtim niški zatvor po zlu, tada su i šetnje trajale po tri sata, a ne sat kao sada. Baš je bilo sve u redu", seća se V.D i ubrzo dodaje:
"Posle toga izbio je neki problem sa Pazarcima, Albancima iz Pazara..."
Kakav problem, pitamo.
"Izboli smo ih", priča V.D. i objašnjava da je izbio "obračun oko droge".
Tvrdi da droga ulazi u zatvor preko komandira, tehničara i doktora. "Ima smene koje to rade i ima smena koje to ne rade, i sve zavisi koliko imaš para toliko će da ti donesu".
Usledio je još jedan "problem", kako naziva okršaje u zatvoru, ovog puta sa "Čačanima".
"Bio sam u Nišu do 2011. dok nisam prebačen u Zabelu, ni dan danas mi nije jasno zašto sam prebačen. Sećam se kada su policajci iz marice upali ranom zorom u niški zatvor i prebacili nas šestoricu u Zabelu, nismo ni znali gde nas vode".
Smešten je kaže, u samicu u podrumu u Požarevcu, u kojoj je bio sa još jednim osuđenikom. Čučavac u ćeliji, mini prozor kroz koji jedva dopire svetlost i četiri meseca batina, pamtiće, kaže, ceo život.
"Tamo su nam uzeli dušu, četiri meseca svaki dan su nas ubijali od batina, znači nema kamera, ne radi ništa. Samo ti priđe s leđa i - 'bam, bam' - bez objašnjenja zašto. Jedan pita što se ne obriješ i zbog toga tuče, a kad se obrijem drugi pita što si se obrijao i opet tuče", kaže V.D.
"Vrištanje i jauke samo čuješ i kad tebe ne tuku. Ne mogu da ti kažem kako izgleda dan, jer ne znaš kada je prošao dan i koliko je dana prošlo, samo tuče, tuče, tuče..."
PRVO PAKAO, PA SONY PLAYSTATION
Pitam da li je premeštaj u Zabelu i tortura za koju tvrdi da mu se dogodila usledila zbog napada na Albance i Čačane u kojima je učestvovao.
Izričito negira tu mogućnost. Smatra da je tadašnji upravnik niškog zatvora želeo da malo "očisti zatvor", jer se tada radio novi bezbednosni zid, pa je postojala opasnost od bekstva.
Kaže da je agoniju u ćeliji prekinuo kontakt koji je, posle više bezuspešnih pokušaja, uspeo da ostvari sa Fondom za humanitarno pravo i Natašom Kandić."Kada su ušli, njih 30 za ljudska prava, bitne promene su uvedene za zatvorenike, sve je postalo bolje".
Žali se i da je jedan njegov pokušaj da pošalje pismo Kandićki završen batinjanjem, pošto su radnici zatvora pročitali njegov sadržaj.
"Čujem kažu 'Šetnja, izlazi napolje'... A onda su me tukli i tukli. Dali su mi pismo i pitali - 'hoćeš da iscepaš ovo'", kaže V.D.
Od 2012, kada je prebačen iz samice, sve je, kaže, postalo bolje.
Trojica u sobi, televizor i DVD, dozvoljen i "sony playstation".
Brojne široj javnosti "poznate" osuđenike je tu sretao. S nekima je bio u šetnji, a neke je viđao dok ih pojedinačno izvode u šetnju.
Na medicinski tretman se ne žali preterano osim što pamti da mu nisu baš uvek davali "ksalol", terapiju koju su mu odredili lekari po ulasku u zatvor.
"Lekove piješ da bi mogao da zaspiš, većina zatvorenika dobija neku terapiju, ali dobar deo njih trguje lekovima, menja ih za cigarete", priča V.D.
Ističe i da mobilnih telefona nema više toliko po zatvoru, "a i kad ima cena je velika".
"Lokatore stalno uključuju i pronađu ih čak i kad su sakriveni u dušeku, do 1.000 evra je sad telefon da te ne diraju dva meseca. Ali, i nema potrebe za njima - postoji otvorena govornica na kojoj možeš da razgovaraš do 11 uveče. Govornice su stalno otvorene, jedino što ne možeš internet da imaš", dodaje.
Pitam da li išta lepo pamti iz zatvorskih dana.
"Isključim se dok sam unutra i za dobro i za loše. Kada pokazuješ emocije - to zloupotrebe. Ali imam prijatelje i danas koji su u zatvoru i one koji su sada van", navodi naš sagovornik.
Tokom izdržavanja kazne imao je podršku porodice, u posete su mu dolazile sestra, devojka i otac ponekad.
"Nisam voleo da mi dolaze često u posetu, jednom mesečno bilo je dovoljno", kaže.
TEK IZAŠAO, PA PONOVO UHAPŠEN
Nedugo pošto je izašao iz zatvora, V.D je opet uhapšen, kako tvrdi bez razloga i dokaza.
"Video me navodno neko sa pištoljem da sam se šetao po kraju i to prijavio. Ja sam znao ko je bio taj čovek koji se šetao. Ali, mene su uhapsili - u istrazi sam bio godinu dana, i osuđen sam na tri godine", kaže V.D.
Pitam da mi izračuna koliko je godina sve skupa proveo u zatvoru jer se gubim u celoj priči.
"13 godina i deset meseci", kaže.
Od izlaska iz zatvora V.D. vodi pravu administrativnu bitku. Cilj mu je da dobije pasoš i ode kod brata po ocu koji živi u Holandiji, koji je "tamo mnogo jak". Drži školu kik boksa, organizuje takmičenja i spreman je da ga usključi u posao.
"On živi život baš, po pobedi dobija milion minimum. Ne bih morao da razmišljam šta dalje. Rekao mi je - dođi ovde kad god hoćeš", priča V.D.
NIČIJI ČOVEK...
Problem je što poslednjih godinu dana na slobodi čeka kada će da dobije državljanstvo i ličnu kartu, pa potom i pasoš.
Pokazuje nam zahtev koji je podneo 6. avgusta 2019. za dokumenta, ali ih još nije dobio, jer ga, kaže, nema u knjizi državljana Srbije. U izvodu iz matične knjige rođenih piše mu čudan podatak - da je državljanin Crne Gore i Srbije i Crne Gore.
"Sa Crnom Gorom nemam nikakve veze", kaže i dodaje da je pokušavao više puta u niškoj policiji da sazna kada će dobiti dokumenta, ali da uvek dobije isti odgovor - da državljanstvo još nije stiglo.
"Kada sam jednom otišao da pitam za državljanstvo, u narkotičko odeljenje u MUP-u, rekli su mi - 'Daj nam nekog Šiptara sa pola kile i kilo i oni će brzinski da mi završe dokumenta", tvrdi V.D.
Naglašava da je nemoguće da ga u knjizi državljana nema:
"Imam fotokopije plavog pasoša, i pasoša dečijeg kad sam išao na takmičenja, kako je moguće da sad ne mogu da ga dobijem?", pita i pokazuje nam i zatvorski dokument na kom piše da su, kada je prebacivan u drugi zatvor, uz njega poslate i stvari koje je posedovao.
Na dokumentu piše: "Lična karta, zdravstvena knjižica, četiri pertle i učkur".
Kako je moguće da sam u zatvoru bio državljanin Srbije, da sam imao sva dokumenta, a da sada ne mogu da ih dobijem, pita V.D.
A mi njega pitamo šta bi sada uradio da može da vrati vreme unazad.
"To je sada lako reći, ne bih mogao da verujem da će neki sudija da nas toliko osudi i da toliku kaznu za to što sam ja uradio", odgovara.
"Čekaj, ne kaješ se zbog dela koje si činio nego si ljut na sudiju?", iznenađeno pitam.
"Nisam prodavao deci drogu, nisam je prodavao dirketno korisnicima, čovek u kog sam pucao se sakrio iza devojke, stavio je nju ispred sebe i ni ta cura me nije teretila",argumenti su koje iznosi V.D.
"Kaješ li se zbog nečega?", i to ga pitam.
"Kajem se što nisam bio kad mi je umrla majka, bio sam u zatvoru, nisu hteli da me puste".
Šta poručuje mladima koji bi da se bave kriminalom?
"Ako im padne na pamet da se time bave, sigurno robijaju 4 - 5 godina. U kriminalu više nema prijateljstva, ni morala, sve je otišlo mnogo nekim drugim putem..."
Za kraj mu nudim dve opcije:
Da možeš sada da se vratiš u prošlost i promeniš svoj životni put da li bi izabrao da budeš svetski šampion u tekvondou, da imaš dovoljno para da živiš, ali ne luskuzno ili bi više voleo da te nikada nisu uhvatili i da si postao narko bos?
"Šta ti znači to da živim normalno, nisam baš razumeo?", odgovara kontrapitanjem.
"Da imaš da izdržavaš porodicu, da odeš na more ili planinu, da voziš auto", preciziram.
"To je za ovu zemlju luksuzan život i da - mogao bih da prihvatim tu prvu opciju", kaže V.D. nekadašnji šampion a danas "nepostojeći čovek".