Još je na samom početku širenja hrišćanstva bilo pokušaja da se dan Uskrsa ujednači kod svih hrišćana.
Naime, još je prvi Vaseljenski sabor (u Nikeji 325. godine) odlučio da se Uskrs svuda praznuje istog dana.
Generalno, potrebno je da se za taj dan ispune tri uslova: da bude posle prolećne ravnodnevice, prve nedelje posle jevrejske Pashe (kod rimokatolika ovo kasnije nije ostalo presudno) i posle prvog punog meseca.
Ali tu nastaje problem jer je Julijanski kalendar sve više "mašio" prolećnu ravnodnevicu 21. marta, a Zapadna crkva je prihvatila Gregorijanski kalendar, i tek se tu stvar skroz zakomplikovala.
Na novi kalendar prešle su i grčka, rumunska, bugarska pravoslavna crkva, ali one nisu prihvatile Gregorijanski kalendar, već su usvojili 1923. godine revidirani ili reformisani julijanski kalendar, po predlogu naučnika Milutina Milankovića. Primena je počela različito po pravoslanim zemljama, a SPC, koja ga je takođe formalno prihvatila ali uz uslov da ga pirmeni poslednja, nikada njegovu primenu nije sprovela u delo.
Na celu ovu komplikaciju treba dodati i da kod pravoslavnih hrišćana Uskrs ne može biti pre Pashe koja se računa po još komplikovanijem lunarnom kalendaru Jevreja.
Pa se tako kada se sazna datum Paše onda prema tablicama, koje jedinstveno za sve pravoslavne pravi Jerusalimska patrijaršija (i koje nema veze sa pravim, astronomskim "punim mesecom"), određuje datum Uskrsa za tu godinu.
Ipak danas za to postoji matematički algoritam za dobijanje uskršnjeg datuma (Gausov algoritam).
Kako bilo, Uskrs uvek pada u nedelju, a kod pravoslavnih hrišćana, bez obzira da li kao crkveni koriste Julijanski ili Novojulijanski (Milankovićev) kalendar, može "pasti" u razmaku od 35 dana - od 4. aprila do 8. maja (po Gregorijanskom kalendaru koji inače svakodnevno koristimo a koji se trenutno poklapa i sa Milankovićevimi).
Zbog toga i ponekad velika razlika između dana kada slave katolici i protestanti i kada slave pravoslavci, ona može biti i 47 dana.