Posle zatvaranja granica, verovalo se da naših državljana tamo nema, međutim jedan Beograđanin ruši steoretipe i naprotiv sada tamo - uživa.
“Kupio sam stan u Perei, blizu Soluna, pre skoro pet godina. Najbolja životna odluka! Uzeli smo porodično pet kredita, zadužili se do guše, ali nam nijednog trenutka nije bilo žao zbog toga. U februaru ističu svi kreditii tada sam svoj na svome. Pre toga smo svake godine odlazili u Grčku i zavoleli je svim srcem. Deca su samnom sve vreme, doduše samo dvoje, najstarija ćerka je kod kuće sa mojom suprugom. Ona nažalost nije mogla da dobije godišnji u tom trenutku, a kasnije su zatvorili granice”, objašnjava Slobodan.
On u svojoj ispovesti "poslednjeg Srbina u Grčkoj" opisuje jutro kada je krenuo na more i kako su ga komšije i prijatelji ispratili na putešestvije za pamćenje.
Svi sa maskama, održavaju socijalnu distancu, krste se... Niko se tada zbog epidemiološke situacije ne bi uputio na letovanje, a stanje na granicama je krajnje neizvesno. Svi ga upozoravaju na korona virus i ne duge kolone na graničnim prelazima, međuti, Slobodan je ostao uporan u svojoj nameri.
“Okupio se ceo kraj da me isprate, sa sve maskama i socijalnom distancom. Suze im u očima, kao da odlazim na ratište, daleko bilo. Ne smeju da me zagrle, čekaju da zatvorim vrata pa da pomaze auto. Iza mene ostaje muk i neverica, i ceo Beograd u gustom oblaku prašine i smoga. Na granici te čeka pakao, dezinfekcija, merenje temperature, testovi, karantin, izolacija..., prisećam se reči jednog od svojih pratilaca i priznajem, nije mi prijatno. Prvi put idem preko Bugarske, sve je moguće...”, piše Slobodan.
Međutim, na bugarskoj granici je sve bilo gotovo za 15-ak minuta, a Slobodan je nesmetano nastavio put svoje destinacije.
“Jedva da su me pitali gde idem, formular koji sam popunio na ulasku u Bugarsku pružam na izlasku, takva je procedura, a carinik se smeje, veli ne treba. Njima je bitno da sam platio putarinu, to su dva puta proveravali”, rekao je.
Slobodan je sa svojom decom u Grčkoj sada već puna dva meseca i dok svi svakodnevno iščekujemo dnevne preseke broja novozaraženih korona virusom, on "uživa na peščanoj plaži preplanuo i nasmejan".
“Skoro tri meseca kasnije sumiramo rezultate. Jedan od komšija više nije živ. Pedeset i neka, mlad, zdrav, negativan... Srce, kažu od stresa. Drugi sa bensedina prešao na bromazepan. Treći nije video decu dva meseca. Onaj preko puta nije tri puta izašao iz kuće sve ovo vreme... Sad svi u glas kažu ‘Ostani tamo što duže! Ovde je pakao!’ A ja, šta je sa mnom? Ja i dalje ležim na obali dva kilometra duge peščane plaže sa plavom zastavicom, na samo desetak kilometara od drugog po veličini i značaju grada u Grčkoj i uživam. Punih baterija, preplanuo i nasmejan. Deca trčkaraju, vesela i bezbrižna, prave golove, spremaju se da igraju fudbal na plaži. Biće ih bar petnaestak. Svi ORL problemi sa krajnicima i sluhom su davno iza nas. Višesatnih čekanja u raznim čekaonicama i onih silnih operacija se prisećamo sa jezom i kao kroz neki ružan san. Govorili su stručnjaci da je to neminovno, svetla deca podložna tome, podzemne vode, zagađen vazduh, veliki grad... I sve to kao rukom odneseno”, bezbrižan je Beograđanin.
“Čitam vesti iz Srbije, sve gore od goreg. Strašni brojevi, užasni procenti, obeshrabrujuće prognoze. I u Grčkoj haos, piše. Zatvoreni gradovi, uvodi se karantin, proteruju Srbe, hapse na plažama... Okrećem se oko sebe, proveravam da nisam omašio zemlju. Do mene dekica, preko osamdeset, nasmejan kao i svakog dana. Često popričamo, čeka drugara iz osnovne. Izgrle se, izljube pa u stolice, okrenuti ka moru. Ponekad odigraju i partiju šaha, danas ne. Sa druge strane poveće društvo, srednjoškolci rekao bih. Poređali se u krug i slušaju muziku. A i mi s njima. Do njih mladi bračni par sa bebicom od dva meseca. Ne smeta im muzika, i oni uživaju. I svi čekamo isto. Najlepši zalazak sunca na svetu. Barem za nas. A večeras ćemo da prošetamo. Taverne i kafići će biti krcati, šetalište takođe. Prazan tanjir ćemo možda i naći ali prazan sto i prazno srce teško. Svi do jednog nasmejani i puni života. Poneko možda i spomene nekakav čudni virus ali ne pridaje se tome mnogo značaja. Grle se i vole, pijuckaju piće i uživaju u omiljenoj hrani i živoj muzici. I sve to za mnogo manje para nego kod nas u Beogradu. Ako o tome iko i razmišlja”, kazao je Slobodan.
Jedino što Slobodana trenutno muči je što će morati da se vrati. On sa decom tamo ne može da ostane duže od 90 dana, a svakako mora i da se vrati zbog očetka nove školske godine.
“I jedina nelagoda na koju sam naišao jeste ta što sam stranac, neevropljanin, građanin drugog reda, i što ne mogu da ostanem ovde koliko želim, već uskoro moram da se vratim nazad. Među one strašne brojeve i užasne procente. I da radim sve što mi se naredi. Sve do ravne linije ili u najboljem slučaju sitnih tikova i bromazepana”, zaključio je Slobodan.
(Mondo/Blic)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.