Neke od nabrojanih stvari otkrivali smo kroz policijske i novinarske istrage nakon njegovog ubistva. Ali, postoji jedan intervju, jedan snimak koji je zabeležio retku priliku u kome je Arkan otvorio dušu i odgovorio na sva pitanja novinara. Gostovanje u emisiji “Moj gost, njegova istina” kod novinara Rista Đoga dogodilo se 1994. godine. Danas, 26 godina kasnije nisu živi više ni novinar, a ni čuveni gost.
Nekoliko meseci nakon ovog intervjua, tačnije 12. septembra 1994. novinar Risto Đogo, jedan od retkih sa kojima je Arkan podelio priče iz svog života, misteriozno je stradao u Zvorniku.
Prava istina o njegovoj smrti nikada nije otkrivena. Zvanična verzija tvrdi da je reč o nesrećnom slučaju u kome je Đogo pao sa terase hotela “Vidikovac” u Drinu, odakle su ga izvadili ronioci. Jedna od verzija kaže i da su ga ubili neprijatelji srpskog naroda.
Po trećoj verziji ubistvo Rista Đoga organizovao je Željko Ražnatović Arkan, a povod za smrt bio je upravo ovaj intervju, odnosno navodno je novinar neobjavljene delove razgovora prodao Hagu.
Tih godina kada je intervju objavljen Arkan je još uvek bio komandant Srpske dobrovoljačke garde i lider Stranke srpskog jedinstva. Razgovor sa njim u trajanju od 60 minuta objavljen je samo jednom, a evo o čemu je u njemu Arkan sve pričao:
Priča o poternicama u sedam zemalja Zapada i danas je podjednako aktuelna, kao što je bila i te 1994. godine. Upitan da objasni da li je ovo istina ili ne, Željko Ražnatović kaže:
“Ja sam bio svuda, ali imam svoju kompaniju u Engleskoj i svaki novinar želi da zna ime kompanije da bi je stavili na crnu listu i da bi ona propala. A to da se za mnom izdaju poternice jeste glasina, pre svega, od naših neprijatelja koji šire propagandu. Kao i glasina da sam poginuo, čak su me i sahranili i svi mogući svetski mediji su preneli tu vest - CNN, Njujork tajms.” priča Arkan i kaže da u to vreme nije želeo ništa da demantuje, ali je toj priči jednog dana morao da stane na kraj. Evo i kako:
“Kasnije sam organizovao jednu pres-konferenciju u "Mažestiku" u Beogradu, na kojoj su bila 124 novinara, od toga 68 stranih novinara, preko 20 TV ekipa. Tada sam izjavio da je propaganda protiv srpskog naroda očigledna jer su svi objavili da sam mrtav, a ja sam živ.”
Dalje o svojim poslovima u inostranstvu, kao i o poternici Interpola Arkan u ovom intervjuu kaže:
“U inostranstvu sam se bavio uvozom i izvozom, imao sam svoje butike, a da postoje poternice Interpola, ja bih do sada bio uhapšen i bilo bi mi suđeno, to je samo propaganda naših neprijatelja sa Zapada i nekih opozicionih stranaka pošto njihovi članovi prelaze kod mene. Nisam rekao da sam bio cvećka i anđeo kada sam bio mali, ja sam bio vrlo nestašan, imao sam burnu prošlost, ali čovek sve što radi radi za budućnost.”
Risto Đogo dalje je u razgovoru aludirao na Arkanovo poreklo i s tim u vezi pita ga sledeće:
“Vi, kao sin oficira, prvi bi trebalo da budete za bratstvo i jedinstvo. A prvi ste krenuli u odbranu srpskog naroda.”
“Otac mi je bio oficir, ali majka mi je bila ortodoksna Srpkinja, a ja sam više bio tako vaspitan. Otac mi se uvek deklarisao kao Jugosloven, a mi kao Srbi.” odgovara mu Arkan.
“Ja sam bio vođa navijača. I zna se, kada su ustaške i fašističke ideje krenule da besne po Hrvatskoj, baš tada smo se zadesili na čuvenom Maksimiru na utakmici Zvezde protiv Dinama, gde je 30.000 ljudi vikalo: "Srbe na vrbe" i "Poklaćemo Srbe". I tada sam znao da će biti rata.” seća se Arkan u ovom razgovoru početka nemira koji su doveli do građanskog rata na ovim prostorima i dodaje:
“Tada smo se organizovali, ne samo navijači Zvezde već i Partizana, i osnovali Srpsku dobrovoljačku gardu. Prvo smo branili Manastir Krka.” priča dalje Arkan.
Upitan o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenim čuvenim pripremama koje smo imali prilike u to vreme da gledamo i na televiziji, a o kojima se i danas priča, Ražnatović kaže sledeće:
“Mi smo kao navijači prvo trenirali bez oružja, kasnije smo iz inostranstva slali oružje za Knin, iz magacina teritorijalne odbrane oružje slali za Knin non-stop, tako da u to vreme smo fizički bili pripremljeni, ali ne i vojno, nikada nisam služio vojsku, nisam znao ni jednu vojnu doktrinu, ali, kao sin pukovnika avijacije, ceo život sam bio vojnik.”
U razgovoru sa Đogom, Arkan je precizno navodio i datume i hronologiju događaja koji su doveli do osnivanja Garde.
“Ja sam sa pokojnim Giškom Bozovićem organizovao gardu, to je zvanično bilo 11. oktobra 1990, a mi smo se ranije organizovali, odmah posle 13. maja 1990. Jer ustaše su došle na vlast, Tuđman je došao na vlast 12. maja, 13. je bila utakmica na Maksimiru i mi smo se odmah posle toga organizovali, ja sam njemu tada rekao da sam organizovao Srpsku dobrovoljačku gardu, ideja je bila moja, imali smo svoje pečate, majice, vojne knjižice.”
Upitan za vezu Srpske dobrovoljačke garde i Vuka Draškovića koji je tvrdio da su to njegovi dobrovoljci, Ražnatović kaže:
“Ma ne, kasnije je Giška uz moju pomoć osnovao Srpsku gardu, ali oni su bili partijska vojska, mi smo bili vanpartijska. A Vuk Drašković je sedeo na dve stolice, u jednom trenutku je pričao kako treba odseći ruku svakom ko podigne tursku zastavu, a već u sledećem plače zajedno sa ženom i priča kako su muslimani naša krv i braća.”
U 60 minuta montiranog razgovora Arkan se dotakao i čuvenog Kapetana Dragana. Evo kakvo je mišljenje imao o njemu:
“Kapetan Dragan je napravljen da bude slavan jer je Srbima u tom trenutku trebao neko, a Knindže su u stvari bili ljudi iz Srbije koji su bili obučavani, bilo je i kod njih nekih ljudi iz Krajine, ali većinom su bili iz Srbije. Ja njih jako cenim, oni su se hrabro borili, ali sve se to razbilo jer je Kapetan Dragan izgubio autoritet. Kasnije, kada su došle prave borbe, kao što su borbe za Vukovar, Laslovo, Lužac... borbe koje su bile borbe biti ili ne biti za srpski narod, tada je priča o Kapetanu Draganu splasnula. Onda je na red došla Srpska dobrovoljačka garda. I srpski "Tigrovi". Kaže Željko Ražnatović Arkan.
(Mondo.rs)