Poljska je jedna od najkonzervativnijih država u Evropi, kada je reč o pravu na abortus. Namerni prekid trudnoće u ovoj zemlji postao je ilegalan zakonom iz 1993. godine, kada je ostavljena mogućnost za izazvani pobačaj samo u slučaju silovanja, incesta, ozbiljne ugroženosti zdravlja trudnice ili ako plod ima ozbiljne deformitete. Od 22. oktobra ove godine, abortus više nije dozvoljeno izvršiti, čak ni ako fetus ima razvojne smetnje, zbog kojih bi mogao da premine odmah po rođenju ili da provede život u bolovima.
Zbog toga, žene Poljske već nedeljama su na ulicama, a protesti prete da prerastu u ozbiljan sukob sa policijom. Vlada je zbog svega toga privremeno odložila primenu ovog zakona, ali ga nije ukinula. Doktori, sa druge strane, zbog straha od zakonskih sankcija, i dalje odbijaju da vrše abortuse.
“Ova odluka da se sada neustavnim proglasi abortus u slučajevima kada postoji težak deformitet ploda nam prosto pokazuje da se ovakve odluke ne donose iz brige o deci ili brige još manje o ženama, već da je u pitanju uvek i isključivo iživljavanje nad ženama cilju kontrole”, smatra feministkinja Daša Stevović. U isto vreme, Poljska je na neslavnom četvrtom mestu u Evropi po broju napuštene dece u sirotištima.Upravo se tu sukobljavaju mišljenja oko abortusa generalno - jedni na prvo mesto po važnosti stavljaju život žene i njen izbor, drugi pravo na život tog nerođenog deteta.
“Svako oduzimanje ljudskog života za mene je ubistvo. Znači, bilo da se ono izvršava u utrobi majke, van, na Marsu, ne znam ni ja gde...Svakako je ubistvo. Osim ako neko ne dokaže da to nije živo biće. Mislim, ako postoji neki konsenzus naučni negde, da to nije živo biće. A postaje tek kada izađe iz utrobe ili šta već, e, onda je živo biće. Onda možda nije ubistvo. Ali sve dok se to ne dokaže jeste. Možda je legalizovano, ali i dalje je ubistvo”, kaže Aleksandar Užarević, predstavljajući se kao srpski seljak tradicionalnih shvatanja, ali možda bolje znate kao člana ekipe koja stoji iza komičnog serijala “Dnevnjak”.
Biologija kaže da život nastaje spajanjem spermatozoida i jajne ćelije. Sa druge strane, pravni sistem je stava da život počinje rađanjem, odnosno donošenjem na svet. Etika je negde između ta dva, pa je zbog toga u Srbiji dozvoljeno izvršiti abortus do 10. nedelje trudnoće (iz bilo kog razloga), ali i nakon toga, ukoliko postoji neki problem sa plodom ili je zdravlje majke ugroženo.
Razlozi za abortus su brojni i veoma različiti. Žene se na abortus odlučuju zbog siromaštva, zbog osustva podrške partnera, zbog maloletničke trudnoće, jer zbog izostanka seksualnog obrazovanja u školama nisu dovoljno edukovane, zbog toga što se nalaze u nasilnim brakovima ili vezama iz kojih žele da izađu, zbog potencijalnog gubitka posla, nesigurnosti… Nisu retki i “selektivni” abortusi, kada se trudnoća prekida jer je beba ženskog pola, a porodica želi muškog naslednika.
Statistički gledano, najviše abortusa u našoj zemlji se obavlja kod žena koje su u braku i već imaju dvoje dece, tako da se može tvrditi da se, nažalost, abortus u Srbiji koristi kao vid kontracepcije, iako on to suštinski nije i nikako ne bi trebalo biti.
Ono što je sigurno je da su za oplodnju podjednako odgovorni i muškarac i žena, ali da posledice tog čina snosi samo buduća majka. Očevi u Srbiji mogu godinama uspešno da izbegavaju plaćanje alimentacije, institucije se nedovoljno bore protiv nasilja u porodicama, od kojeg svake godine strada više do 30 žena. U isto vreme, trudnicama i porodiljama su novim zakonom iz 2018. smanjene naknade, a mnoge dobijaju otkaze kad poslodavcu saopšte “srećne vesti”. Zahvaljujući patrijahalnoj tradiciji, sva briga oko novorođenčeta pada na teret majke, očevi ne mogu uzimati odsustva da bi zajednički učestvovali u odgajanju bebe. Sve to stvara vrlo nepovoljno okruženje za žene, kojeg su one i te kako svesne.
Šta se postiže zabranom abortusa? Vlasti tvrde da bi se tako rešio problem bele kuge, međutim, to nije tačno. Žene koje su rešile da prekinu trudnoću, ukoliko im je onemogućeno da to urade na bezbedan način, legalno, u bolnicama, okrenuće se mnogo manje bezbednim alternativama. Abortusi su se radili od kad je sveta i veka, bez obzira na njihovu zakonsku regulisanost. Nekad su žene pobačaj izazivale kupanjem u vreloj vodi, skakanjem sa visine i ispijanjem otrovnih supstanci. Istoriju abortusa u Srbiji možete pogledati u ovom videu:
Od priručnih sredstava, koristio se ofinger, igle za pletenje, drveni štapići. Zbog toga je ofinger danas simbol žena koje se zalažu da abortus ostane legalan.
“Vrlo je indikativno kada ljudi stavljaju onaj ofinger na storije, kao da je šta, manje humano je dete ofingerom skidati ili čistiti. U čemu je razlika, šta kao, biće bolje za majku ako ga čereči doktor umesto da uzme ofingerom. Mislim, meni nije jasno. Što se mene tiče doktor može da stavi ofinger, kuku, usisaljku, štipaljku … Isto će da radi, isto će da rasparčava dete, mislim u čemu je problem tu. Šta ljudi hoće, šta hoće ćiribu-ćiriba i dete nestane. Ne brate, nego uzme i kida ga. Tako da zašto nije opravdano, pa zbog toga nije opravdano”, objašnjava Užarević.
“Kada odemo u 20. vek i malo se prošetamo po regionu, vidimo ne tako svetao primer Rumunije i Mađarske, koje su u jednom periodu, obe, potpuno zabranile abortus. I ne samo da nisu dobili željene rezultate, što je trebalo da bude povećanje nataliteta, već su same sebi stvorile ozbiljne probleme, poput veće smrtnosti žena na porođaju, veći broj neželjene dece, abortus turizma i konačno potpuno nebezbednog, ilegalnog abortusa”, zaključuje sociološkinja Jana Šarić.
Profesor Medicinskog fakulteta i jedan od najvećih umova koje je srpska ginekologija imala, doktor Atanasije Tasa Marković, svojevremeno je ispričao slučaj iz svoje višedecenijske prakse, kada mu je u kliniku dovedena žena kojoj je visio metar creva između nogu, jer je pokušala trudnoću da prekine ilegalno.
Zabranom abortusa postiže se da se samo prisila žene da trudnoću iznese do kraja, da prolazi kroz porođaj, da rodi dete o kojem možda nema ni uslova, ni sredstava da se brine, koje možda stiže u porodicu sa nasilnim ocem ili će biti napušteno, suštinski je to atak na telo žene.
“Političke odluke o nama donose muškarci i donose državni organi koji se sastoje isključivo od muškaraca, dok sve posledice takvih odluka snose isključivo žene”, smatra feministkinja Daša Stevović.
“Svako zna kako se pravi dete. Makar u arhetipskom smislu funkcija seksualnog odnosa je pravljenje novog života. Znači, tučak i prašnici se spoje i onda iz te ljubavi, nastaje novi život. E, sad, tvoje je da preduzmeš sve, da ako hoćeš da imaš odnos, još si u braku, imaš dvoje dece, alo, znači, da ako nećeš da zatrudniš, da ne zatrudniš. A ne da ideš da ubijaš dete, kao da se ide kod kozmetičara da stružemo petu. Kao malo idem da mi odstruže i ćao. Ne mogu ja da se cimam sad, mnogo mi je lepo, isto važi i za muškarce. Mnogo mi je lepo pa će posle da to raščistimo. Meni je to jedna jako bizarna situacija, ja ne mogu to da pojmim uopšte kao nešto, nešto što je kao svakodnevno, nešto najnormalnije”, kategoričan je srpski seljak Aleksandar Užarević.
Sukob oko ostalih argumenata feministkinja i konzervativaca na ovu temu, možete pogledati u videu:
(Mondo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.