Dok ostali napuštaju ognjišta i odlaze u gradove trbuhom za kruhom, Mladenovići pronalaze način da sačuvaju život na selu. Danas u njihovom domu zajedno žive tri generacije, a kako se često našale, broje više članova nego celo selo zajedno. Najmlađi Tadija na svet je došao 5. novembra.
Iako se do Miljkovca ne stiže lako, jer je put oronuo i prepun rupa, a zime umeju da budu surove, sa dosta snega, Mladenovićima nikada nije bila opcija da ga napuste i odu u grad. Pelene i dečje igračke već pola veka unazad u čitavom ovom kraju mogu se videti jedino u njihovom dvorištu, a od pre desetak dana, njihov dom, ali i celo selo bogatije je za još jednog člana, malog Tadiju. Njegov 14 godina stariji brat Stefan kaže da je jedva dočekao brata, jer je bio jedino muško dete u celom selu.
"Čim malo poraste, naučiću ga da igra fudbal! Imam i sestru, ona ima sedam godina, ali ona se igra samo sa lutkama, a i živi kod majke u gradu, pa dolazi na selo samo preko raspusta. Ja sam uvek želeo barem još jednog dečaka u selu, da možemo da igramo neke muške igre. Glupo je malo, nema dece, nema nikog, ali snađem se, izađem na livadu, pa tamo šutiram loptu. Drugari su udaljeni od mog sela nekih četiri-pet kilometara, ali samo jedan drug ponekad dođe. Ostali ili ne žele, ili ne mogu, daleko im je, put je loš, tako da sam uvek sam, ali moj brat će imati mene i njemu će biti lakše", priča Stefan.
"Ja volim selo, volim taj način života, tu smirenost, svež vazduh. Pa pogledajte samo kakav je pogled na planinu, to ne bih menjala ni za šta u gradu. Kada dođe vreme za školu, Tadiju ćemo voziti, baš kao i Stefana, a kada bude lepo vreme, može da ide peške, jer u tome je pola zdravlja. Ja sam završila Višu farmaceutsku školu, dugo sam radila u apoteci i čim Tadija malo poraste, nadam se da ću ponovo naći posao u struci i sigurno mi neće biti teško da putujem svaki dan", iskrena je mlada Katarina.
Iako do škole u susednom selu Donji Dušnik putuje četiri kilometra i nema gotovo ništa od onoga što imaju njegovi vršnjaci iz grada, kaže da nikada ne bi ništa menjao za njegovo selo, baš kao i njegov otac koji je imao istu sudbinu tokom odrastanja, ali nije želeo da ode.
"Najlakše je otići u grad, to uvek mogu, ali nisam želeo. Stefana i mlađu Tijanu podizao sam na selu u porodičnom domu sa bivšom suprugom, a nakon razvoda ona i devojčica su otišle. Stefanu se grad nije dopao, pa se vratio da živi na selu. Sada sam se ponovo oženio i pre neki dan rodio nam se Tadija. Moja supruga voli selo, potpuno smo saglasni u tome da ovde provedemo ostatak života. Ja sam otvorio malu kafanu u Gadžinom Hanu, tu su i poslovi na selu koji pružaju koliko-toliko dovoljno uslova za život", priča Miloš.
Njegova supruga iz Niša, Katarina, ima samo 23 godine i odlučna je u tome da selo ima više toga da pruži njihovoj deci, nego grad. Ona kaže da joj gotovo ništa iz grada ne nedostaje.
Kuća je puna i mlađih i starijih, a tu je i Milošev mlađi brat i njegova devojka koja kod njih živi odskoro, pa je uvek veselo. Kako nam pričaju najstariji iz ove porodice, deka Siniša i baka Olivera, u njihovom domu uvek je bilo tako.
"U pet okolnih sela i ovo m našem, jedino kod nas puna kuća dece, nikad nas nije ispod 10 u kući. Sve nam je potaman, kuća nam je vesela imamo sve što nam treba. Celo selo je veselo zbog nas i dečice koja je kod nas. Mi imamo troje dece, ćerka ima devojčicu, Miloš ima troje dece, a nadamo se da će i mlađi sin uskoro da se oženi, pa da bude još dece, jer njih i para nikad nije mnogo".
Međutim, graja i smeh danas još jedino odzvanjaju iz njihovog dvorišta. Ostalih stotinak kuća broje svega dvadeset ljudi. Starih i nemoćnih, koji nisu imali kud. Škole su sve praznije, ona u Donjem Dušniku koju su pohađala i njihova deca, nekad je bila puna đaka, a danas broji svega dvadeset učenika.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo/Novosti)