Mileva Kovačević od 1983. godine živi u Prištini, otkako se doselila iz rodnog Crkoleza, sela u opštini Peć.
Novu godinu je dočekala uz televizor, a kako kaže prva želja joj je da prođe pandemija korona virusa. Mileva poručuje da trenutno nema izraženijih problema u Prištini, osim toga što je nakon smrti supruga i udaje ćerke ostala da živi sama.
"Živim od danas do sutra, glavu u torbu. Više smo ogluglali na sve, ne samo ja, nego svi koji smo ostali da živimo u Prištini. Ko je imao gde da ode, taj je otišao, a mi koji smo ostali, nema nas puno. Najviše mi nedostaje porodica, inače ne oskudevam ni u čemu", ističe Mileva.
Kaže da je opstala uprkos svim problemima koje su Srbi imali nakon 1999. godine. Sada je, kaže, mnogo bolja situacija i ističe korektne odnose sa komšijama Albancima.
"U početku je bilo problema, sada stvarno ne, ovde u komšiluku se normalno ponašaju. Pozdravljamo se, ali se ne družimo", objašnjava starica.
Sloboda kretanja je takođe poboljšana, kaže Mileva, koja svakodnevno posećuje ambulantu pri Centru za mir i toleranciju, koja je uz crkvu Svetog Nikole, jedino mesto okupljanja Srba u Prištini.
"U ambulantu idem svakog dana, jedino to. Nakupujem namirnice, uz televizor, čišćenje i spremanje prođe mi dan, drugog izbora nemam. Odem u Gračanicu da podignem penziju i da platim kablovsku televiziju, kupim meso, sir i kajmak, ostalo imam ovde", kaže Mileva.
Napominje da je zahvalna na pomoći koju dobija od Crvenog krsta i države Srbije.
"Srbija nas nije zaboravila, redovno nam daje penzije i na tome smo zahvalni", kaže Mileva uz napomenu da mašta o "starim vremenima" kad su se praznici u Prištini slavili sa porodicom i prijateljima.
(Mondo/Kosovo online)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.