Najmoćniji srpski vladar posle Maričke bitke - junak o kom se isuviše malo govori i zna u srpskoj istoriji, a koji je zapravo jedan od najmlađih i najuspešnijih srpskih velikaša u srednjovekovnoj istoriji! Nosio je titulu župana i zvao se Nikola Altomanović.
O njegovoj moći svedoče činjenice da je sa samo 20 godina vladao širokim prostorom od Rudnika do Jadranskog mora, pred njim su ustuknuli i bosanski ban Tvrtko, ali i Dubrovnik koji mu je čak plaćao godišnji danak od 2.000 perpera kao zakonitom nasledniku krune Srbije.
Od svih raških velikaša najveći sukob imao je sa knezom Lazarom budući da su ova dva velikaša bili jedini konkurentni za vladara cele Srbije nakon Maričke bitke.
Nikola Altomanović je rođen 1348. godine kao sin velikog župana Altomana Vojinovića i unuk velikog vojvode Vojina – rodonačelnika dinastije Vojinović i jednog od prvih ljudi kralja Stefana Dečanskog.
Tokom Nikoline mladosti Raška vlastela na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem pravila je široki savez protiv Mrnjavčevića, Lazar kome je bila poznata sposobnost Nikole, pozvao ga je da se pridruži u zajedničku borbu protiv Mrnjavčevića.
Kod srpskog grada Zvečana, kog je tada držao mladi Nikola Altomanović, odigrao se 1369. godine boj na Kosovu u kom su se sukobili Mrnjavčevići na jednoj strani i car Uroš Nemanjić, Lazar Hrebeljanović sa svojim zetovima i Nikola Altomanović na drugoj strani. Ovo je bitka u kojoj se pokazala sva odanost mladog Nikole i nenadano izdajstvo Lazara Hrebeljanovića.
Naime, budući da je vojska Mrnjavčevića bila neuporedivo jača, Lazar se u toku bitke povukao ostavivši samog cara Uroša i mladog Nikolu na bojištu, i računajući da će Nikola tokom bitke poginuti požurio da mu preotme Rudnik, nesumljivo najbogatije mesto koje je ovaj držao, dok su svi smatrali da je Nikola poginuo u boju koji se završio slavno po Mrnjavčeviće, o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa, pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. U to vreme oduzet mu je i grad Zvečan i značajan deo vlastele se otcepio.
Kako bi sačuvao svoju teritoriju koja se bila prostirala od Rudnika do Jadranskog mora, kovao je plan da okupi novu oružanu silu kojom će pokušati ne samo da zadrži ono što je ostalo već i da povrati izgubljeno, ali i da se osveti svima onima koji su ga izdali. Na prvom mestu to je bio Lazar Hrebeljanović koji ga je ostavio da se sam nosi na celokupnom vojskom Vukašina Mrnjavčevića. Drugi na njegovom spisku je bio Dubrovnik, a onda i stalni neprijatelj bosanski ban Tvrtko.
Nikola Altomanović dodaje sebi titulu velikog župana a pomoć za svoju osvetu traži od Ugarske, budući da su se teritorije koje je držao Altomanović graničile sa ugarskim zemljama. Veliki župan Nikola veoma brzo je povratio i osvojio one pozicije na kojima je i ranije bio. Svoju osvetu je najpre iskalio na Dubrovniku.
Pred tada već 23-godišnjim županom ustuknuo je i bosanski ban Tvrtko koji je godinama izvodo napade na susedne Altomanovićeve teritorije. Međutim, mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića bio je knez Lazar. On je uspeo da na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom.
Nakon Maričke bitke 1371. i smrti kralja Vukašina i despota Uglješe najmoćniju srpsku vlastelu činili su upravo župan Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, dok su braća Balšić delovala u primorju. Čekao se sudbonosni preokret – ko je od njih dvojice imao najveće ambicije da zavlada Srbijom?!
Ipak, Altomanović se 1372. nenadano odlučio za diplomatski pokušaj uputivši poziv Lazaru Hrebeljanoviću da se sastanu na nekom neutralnom mestu i izglade svoje nesporazume. Dogovor je bio da se sastanu nenaoružani u pratnji petorice isto tako nenaoružanih ljudi.
Međutim, Lazar je procenio da je moguće da Nikola planira klopku, zbog čega je sa sobom poveo i veći odred ljudi koji je sakrio u neposrednoj blizini, pretpostavljajući da će i Nikola učiniti sličnu stvar. Knez Lazar se nije prevario da je reč o klopci, ali se prevario oko samog županovog plana. Nikola je unapred odredio mesto sastanka, posle čega je poslao svoje ljude da na njemu sakriju oružje i da ga pokriju slojem snega, posle čega su uklonili sve tragove svog boravka.
Nikola i Lazar su se sastali na dogovorenom i otpočeli razgovor. Tokom pregovora su se županovi ljudi dočepali sakrivenog oružja i krenuli u napad, a samom Nikoli je doturen bodež kojim je on napao kneza Lazara zarivši mu oštricu u grudi. Na licu mesta su stradali dvojica Lazarevih pratilaca, posle čega su Nikola i njegovi ljudi krenuli u poteru za preostalom trojicom, smatrajući da je i Lazar mrtav.
Lazara je sigurne smrti spasao veliki zlatni krst koji je nosio ispod odeće, koji je sprečio da ga sečivo probode, tako da ga je ono samo poseklo, teško ga ranivši. Uzbunjen vikom, na poprište sastanka je stigao Lazarev paž, koji je nešto dalje čuvao konje, i podigao teško ranjenog kneza Lazara na konja i spasao sigurne smrti.
Krajnji rezultat ovoga sastanka i pokušaja županove osvete biće kasnije za nega kobne. Lazar je uspeo da pobegne od pogibije, ali je bio teško ranjen tako da je jedno vreme bolovao i nije se znalo da li će preživeti.
Iako je Lazar tada bio bliži propasti nego ikad, županova opsesija Dubrovnikom odvratila ga je od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.
Nedugo godina potom knez Lazar je svojevoljno postao vazal ugarskog kralja Ludviga I, da bi njih dvojica sa bosanskim banom Tvrtkom sklopili savez protiv mladog Nikole Altomanovića, koji se sakrio u Užički grad koji je vrlo brzo opkoljen od strane Lazara. Nikola je ipak zarobljen.
Lazar Hrebeljanović se i ovde pokazao kao vrlo promućuran političar – pošto nije želeo da rizikuje svoj glas smotrenog političara i naredi županovo oslepljivanje to je poverio njegovom sestriću Stefanu Musiću. Tako je ovaj politički okršaj dobio svoj epilog i svoga pobednika.
Župan Nikola Altomanović iako oslepljen nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike pa i samog Lazara nakon 1389. Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja.
Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.
Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljujući ono što je stvarno bilo.
(Mondo/Opanak)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.