Ćumurana je danas sve manje, ali i onih koji se odlučuju za ovaj težak posao u kom su ruke možda prljave, ali obraz je čist i to je ono što je najvažije.
"Ćumurane su se nekad pravile od blata, a kasnije od cigle. Zidaju ih majstori koji prave hlebne furune i kako bi se izgradile potrebno je maksimalno pet dana. Posao nije nimalo lak, ali se ipak njegova tradicija kod nas prenosi sa koleno na koleno i to je nešto što smo odlučili da će nam biti posao", rekao je Savo Dobrosavljević iz Dragačeva koji se već godinama bavi proizvodnjom ćumura.
Svaka peć građena je u krug i ima svoj temelj i krov. Ćumurana se puni drvima do vrha, zatim se pali vatra i proces sagorevanja traje do sedam dana.
Pošto nema velike koncentracije kiseonika, dolazi do tinjanja i drvo se pretvara u ćumur. Svaka peć ima svoje luftove i kad se na njima pojavi žar, proces je završen. Tada se dodaje oko 100 litara vode, tako stoji šest sati i dolazi do kaljenja, posle se kupi u vreće i prodaje.
"U ovim zimskim mesecima tri puta mesečno pali se ćumurana, a za proizvodnju je najbolje bukovo drvo jer je najčistije. Tako da nema mesta zabludama da roštilj na ćumur nije zdrav. Upravo je najukusniji i njabolji pripremljen na tj način. Često su nadležne inspekcije su dolazile u proveru i nisu pronašli nijedan element koji bi pokazao da proizvodnja ćumura ne ipunjava sve potrebne standarde. Pored što se koristi za roštilj, ćumur se čak koristi za filtriranje vode", priča ovaj Dragačevac.
Proizvodnja ćumura jeste posao od kog može vrlo lepo da se zaradi.
Iz Dragačeva ova sirovina ide za čitav svet, a izvozi se u Nemačku, Grčku, Norvešku, ali i Ameriku. Posla ima, samo ko hoće da radi jer je vrlo teško naći vredne radnike.
(Mondo/Rina)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.