U vreme crkvene smutnje od ikonoboračke jeresi ovaj blagočestivi čovek Teofilakt dođe iz istočnih pokrajina u Carigrad i sprijatelji se sa velikim svetilom Crkve, svetim Tarasijem, koji tada još beše svetovnjak i prvi savetnik carski.
Kada umre car Lav Kopronim ikonoborac i zacari se njegov sin Konstantin sa majkom Irinom, patrijarh Pavle, prozvan milostivi, dobrovoljno se odreče patrijaršijskog prestola, i na njegovo mesto za patrijarha bi izabran sveti Tarasije, koji sazva Sedmi Vaseljenski Sabor i prokle ikonoboračku jeres. Tada blaženi Teofilakt zajedno sa svetim Mihailom Sinadskim, odrekavši se sveta, primiše monaški čin, i presveti Tarasije ih posla u manastir na obali Crnoga mora.
I oni tamo, podvizavajući se u monaškim trudovima, pokazaše veliki uspeh u vrlinama, i stekoše veliku slobodu u svojim molitvama k Bogu. Jednoga leta za vreme silne žege i suše, kada su se mnogo zlopatili bez vode, oni se pomoliše Bogu, i učiniše da suv bakarni sud toči dovoljno potrebnu vodu. Jer Gospod ispunjuje volju onih koji Ga se boje, i uslišava molitve njihove. I beše ovo čudo slično onom drevnom čudu u pustinji kada Bog žednom Izrailju izvede vodu iz kamena, i onom drugom, kada Sampson, umirući od žeći, izvede izvor žive vode iz suve kosti magareće čeljusti.
Pošto vrlinski život ovih prepodobnih otaca sijaše kao najsvetlija zvezda, presveti patrijarh Tarasije nađe da su dostojni visokog arhijerejskog čina: Mihaila posveti za episkopa sinadskog i posla u Sinad, a blaženog Teofilakta za episkopa nikomidijskog i posla u Nikomidiju. A koliko sveti Teofilakt pokaza u Nikomidiji staranje o razumnom stadu Hristovom, svedoče božanstveni hramovi, bolnice i gostoprimnice, koje on podiže, i neizmerna milostinja koju svaki dan činjaše. I on sam služaše bolnima, slepima, hromima i nemoćnima. A obilazeći sirotišta i ulice gradske, on nošaše sud tople vode, i gde bi našao gubave, on im je svojim rukama rane prao i čistio, i nije se gadio služeći im.
Zatim se presveti Tarasije preseli iz ovog života, a carigradski patrijaršijski presto zauze mudri Nikifor. A malo potom carski presto zauze Lav Jermenin, koji beše ikonoborac, i kao takav ponovo podiže čitavu buru u Crkvi Hristovoj. Presveti patrijarh Nikifor sazva odabrane arhijereje: Emilijana kizičkog, Jevtimija sardijskog, Josifa solunskog, Evdoksija amorijskog, Mihaila sinadekog, i ovog blaženog Teofilakta nikomidijskog. I sa njima ode zločestivom caru.
I ovi sveti oci, navodeći dokaze iz Svetoga Pisma, savetovahu cara da ne stvara pometnju u Crkvi Hristovoj obnavljanjem ikonoborske jeresi, koja je prokleta Sedmim Vaseljenskim Saborom. Ali ne mogoše usavetovati bezumnog cara, koji je disao protiv njih zmijskim jedom, jarošću i gnevom. I kad ućutaše sveti oci, blaženi Teofilakt reče caru: Znam da ne mariš za Božje dugotrpljenje, i ne radiš na svome spasenju, i protiviš se drevnom predanju svetih Otaca, i stvaraš pometnju u Crkvi. Ali znaj, doći će na tebe ljuta pogibao iznenada, i neočekivana opasnost kao oluja, tako da nećeš naći ko će te od nje izbaviti.
Čuvši to, car se silno razjari, i sve ih istera sramno. I donese odluku te ih posla na zatočenje u razna mesta: presvetog patrijarha Nikifora na ostrvo Prokonis, svetog Mihaila, episkopa sinadskog, u Evdokijadu, ostale u druga mesta, a svetog Teofilakta nikomidijskog u grad Strovil, primorsku tvrđavu u pokrajini kivereotskoj. I tamo Hristov ispovednik i veliki pobornik vere provede trideset godina podnevši mnoge tegobe i zlostavljanja, gde se i prestavi u Gospodu, oko 845. godine.
Zatim car Lav Jermenin pogibe od ljute i iznenadne smrti, kao što svetitelj beše prorekao. I to pogibe na Božić u crkvi: njegovi ga vojnici mačem posekoše. Posle ovoga biše carevi ikonoborci: Mihailo, zvani Valvos, zatim Teofil, sin Mihailov. Kada skončaše, na carski presto stupi carica Teodora sa svojim sinom Mihailom, a sveti Metodije dođe na patrijaršijski presto. I tada bezakona jeres propade potpuno, a Pravoslavlje zablista. Tada i čestno telo prepodobnog oca našeg Teofilakta bi preneseno iz zatočenja u Nikomidiju i položeno u crkvi nikomidijskoj, koju on beše podigao u čast i slavu Hristu Bogu našem.
Na današnji dan ljudi odlaze u crkvu i mole se za zdravlje svoje i svojih bližnjih, jer veruju u čuda Svetog Teofilakta.
(Mondo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.