Gotovo da nema osobe u Srbiji koja ne zna za velike bitke vođene između pripadnika naše vojske na karauli Košare tokom rata 1999. protiv terorističke "OVK". Herojima sa Košara neretko se odaje pošta u našoj zemlji, kako kroz zvanične kanale kao što je bilo izlaganje tenka koji je učestvovao u ovim borbama pre nekoliko meseci u parku "Slobodište" u Kruševcu, tako i kroz poteze "običnih ljudi", najčešće u vidu slikanja raznih murala.
O herojima sa Košara se piše i priča, i mladići koji su tragično ostavili živote braneći srpsku zemlju nastaviće da žive upravo kroz te priče. A oni koji su preživeli, oni sa sećanjima muka i strahota žive svaki dan.
"Kad su nas napali teroristi na Veliki petak 9. aprila 1999. godine spavao sam u šatoru iza karaule Košare. Probudili su nas minobacači. Uspeo sam da uzmem samo pušku i oko 130 metaka i izletim u bluzi bez jakne. Našao sam zaklon, ispucao sam metke i ostavio nekoliko u džepu, da imam za sebe, da me ne uhvate živog. Sva naša dokumenta ostala su u zgradi karaule. Među njima i moja lična karta koju sam pre neki dan video na snimku terorista. Prvi put posle 22 godine", ovako priča Radojko Rovčanin iz sela Pavino Polje u Crnoj Gori koji je vojni rok kao dvadesetogodišnjak služio, između ostalog, braneći našu granicu, kao deo 53. graničarskog bataljona Vojske Jugoslavije.
U reonu Košara bio je od 12. decembra 1998. do 14. juna 1999. godine.
"Karaula je bila u rupi, a oni su nas posmatrali s brda i napali. Povukli smo se da se konsolidujemo i ukopali se u rovove. Tada su ušli u zgradu gde su nam bila sva dokumenta. To su te lične karte koje su snimali. I slike sa Košara koje sam čuvao za uspomenu su tu ostale", priča Rovčanin i seća se da tri dana od napada na Veliki petak nije ništa jeo, ali su ipak odolevali pripadnicima terorističke OVK dok nisu stigle pomoć i hrana.
Slike se samo ređaju. Nema telefona. Ni sata. Bitno je samo dočekati novu zoru. Stižu vesti o poginulima. Gađaju sa svih strana, minobacačima, snajperima, a još uz to i NATO agresija.
"Naš bataljon je bio stalno na Košarama. Nas graničara oko 130. Ostali su dolazili da pomažu, ali su se vraćali. Mi smo bili do poslednjeg trena. Bilo je i Rusa, dobrovoljaca. Kad je 14. juna počelo povlačenje naše vojske spustili smo se u Brus. Na Prokletijama je i dalje bilo snega. Tada sam se prvi put posle 9. aprila okupao. Noge nisam osećao", priča Radojko.
Mesecima je, kako kaže, živeo u strahu. Kad je kasnije u Kraljevu, isto kao vojnik, sreo komšiju iz sela, nije ga prepoznao.
Posledice sa Košara su ostale
Seća se svega, ne zaboravlja. Kad zaspi, ne može mirno da se probudi, skoči, čim čuje da se neko šunja. Iako su to samo ukućani. Živi u svom selu odakle je i otišao u Vojsku Jugoslavije. Bavi se stočarstvom, a stalni posao nema. Niko mu se od zvaničnika u Crnoj Gori nije zahvalio. Kaže, od prethodne vlasti, nije ni očekivao. Možda će sad, dodaje, kad su došli novi.
Ali, ne kaje se.
"Lepo je kad ti neko kaže hvala. Ali, nisam ja zbog toga zemlju branio. I sada, posle svega, otišao bih opet. Sutra. Kroz sve bih opet prošao. Samo kad bih znao da će zauvek biti srpsko. Mora biti srpsko", poručuje Radojko.
Ratni drugovi kao braća
Rovčanin naglašava da se sa drugovima sa Košara čuje često.
"Razmenjujemo mišljenja, komentarišemo događaje. Čujem se češće sa njima nego sa nekima iz familije. Ostali smo trajno povezani", priča i dodaje da mu je komandant bio Duško Šljivančanin, a zamenik Dragutin Dimčevski i da su stalno bili sa svojim vojnicima.
(Mondo/Novosti)