Danas beogradski Zoo vrt slavi 85. rođendan. Ovim povodom MONDO je uradio ekskluzivni intervju sa direktorom ove ustanove Srboljubom Aleksićem.
Da li ste se nekada pokajali što ste došli u Zoo vrt?
Ne. Doduše nisam ni sanajo da ću biti na ovoj poziciji. Ja sam skoro pet godina radio sa Vukom Bojovićem. Mislio sam da će taj moj posao u Zoo vrtu biti neko privremeno rešenje. Ali eto spletom okolnosti se dogodilo da kasnije postanem i direktor Zoo vrta.
Kad se sada osvrnete, kako vam sve deluje danas?
Stvari se u ovom poslu neprestano menjaju. Svojevremeno mi je direktor zoo vrta u Segedinu rekao – šta god da uradiš u zoo vrtu za pet godina je to već staro. Menjaju se propisi, uslovi za držanje životinja.
Zoo vrt se, za one koji ne znaju, izdržava prevashondo iz sopstvenih sredstava i povremenih donacija.
Da. Ja sam imao sreću da nasledim dosta dobro stanje u Zoo vrtu, za razliku od Vuka Bojovića koji je vrt preuzeo kada je on bio u jako lošem izdanju. A kad smo kod donacija, ima jedna zanmljiva priča, skoro pa filmska.
Naime imali smo jednu lepu donaciju, tačnije zaostavštinu jedne gospođe koja je porpiličnu svotu novca ostavila našem zoo vrtu.
Meni je jedan dan ovde zvonio telefon, javio se neki čovek koji se predstavio kao Strahinja iz Londona. Rekao mi je da je izvršilac testamenta pokojne Branke Vin. Rekao mi je i to da je ona htela da određeni novac ostavi zoo vrtu pa bi želeo da se vidimo kada dođe u Srbiju. E sad, mi svavakvih poziva dobijamo ovde tako da nisam mnogo obraćao pažnju na to. Rekao sam – ok javite mi se kad doputujete. I to je bilo to.
Čovek je zaista došao, ispričao mi celu priču. Ona je svoju imovinu podelila na 15 jednakih delova, a jedan deo je išao Zoo vrtu. To je za nas bio zaista veliki iznos novca. Mi smo se dogovorili sa tim čovekom da napravimo nešto što će ostati upamćeno, iako nismo bili uslovljeni na šta moramo da potrošimo taj novac. Tako smo uradili taj smeštaj za medvede, a ona je dobila jedan skver u Zoo vrtu.
Kada počinje vaš radni dan u vrtu?
Mi radimo već od 7 sati pošto u 9 otvaramo. Posle jutarnjeg kolegijuma, dok nema gužve često obiđem vrt. To je po meni najlepši period u vrtu. Ko god može nek dođe radnim danom i to pre podne.
Bilo je u javnosti pojedinih priča o tome kako se navodno ne vodi dovoljno računa o pojedinim životinjama u vrtu. Koliko vas je to pogađalo?
U početku kada sam postao dirketor veoma su me pogađali napisi o tome kako ne brinemo o određenim životinjama. Kritika nije loša stvar, nekada smo baš zbog neke kritike popravili određene stvari u vrtu. Ali najgore je kada vas neko kritikuje zbog nekih banalnih stvari.
Ljudi kao da ne shvataju da je ovde svojevrsni krug života. Ovde se životinje rađaju, žive, boluju i umiru.
Mi retko kada eutanaziramo životinje. Trudimo se da to izbegnemo kad god je moguće. Nekada će ljudi videti životinje koje su veoma stare, teško se kreću. Ili su na terapijama zbog nečega. Tu se ne radi o nebrizi. Naprotiv. O svim životinjama vodimo mnogo računa. Ali uvek će biti onih koji će vam tražiti manu u svemu što radite.
Koliko ste se puta sreli sa tvrdnjom da je životinjama mesto u prirordnom orkuženju a da su zoo vrtovi zatvori za životinje?
Često se čuje to. S druge strane ljudi moraju da znaju da je svim zoološkim vrtovima zakonom zabranjeno da uzimaju životinje iz prirode. Mi životinje možemo uzeti ili iz drugih vrtova ili sa nekih rezervata ili privatnih farmi. Nama kroz zoo vrt svake godine prođe barem 200 životinja koje ovde budu na oporavku posle čega ih vratimo u prirodu. To su najčešće ptice. Naravno da bi to ljudi znali oni moraju da se edukuju, a mi se inače trudimo da na različite načine edukujemo posetioce našeg vrta.
Kad smo kod edukacije posetilaca - bio sam prisutan kada je čovek stajao kod table na kojoj piše – zabranjeno hranjenje životinja – i dobrih 15 minuta davao hranu slonici. Da li zaista verujete da takav čovek može da se edukuje?
Potrebno je vreme. Naš vrt je realtivno mali i s jedne strane je to negde prednost što ste blizu životinja. Negde je to i mana. Ljudi valjda požele tu neku interakciju sa životinjama ne shvatajući da to može biti veoma opasno.
Da se nešto tom čoveku desilo, u javnosti bi kao krivac bio označen pre svega zoo vrt, zar ne?
Najverovatnije. Svestan sam ja toga. Možda je poenta u kaznama. Ne znam… Imali smo i onog tiktokera koji je preskočio ogradu i ušao kod žirafa. Šta reći na tako nešto.
Inače kada već spominjemo hranjenje životinja, ono za vrt i zaposlene predtavlja zaista svojevrsni izazov. Svaka vrsta ima svoj specifičan jelovnik.
Imamo dobar i uhodan sistem. Imamo firme koje uvoze hranu samo za nas. Skoro smo menjali ishranu za žirafe po preporuci evropskih kolega, i sad gde da nađemo to. Ne možete u pet šopu kupiti hranu za žirafu. E zato se ta hrana preko tih firmi, naših saradnika, uvozi samo za nas. Imamo specijalnu hranu za papagaje, flamingose, kengure. Nilski konji pojedu kolica voća i povrća za jedan obrok. Srećom svakog dana dobijamo velike količine voća i povrća tako da nam to dosta znači.
Ovaj vrt je poznat, čak i širom sveta, po Muji aligatoru koji je koliko se zna najstariji aligator u zarobljeništvu. Pitaću vas ono što verujem da mnoge zanima – da li se on zaista pomera?
Da, naravno. Ima jedna zanimljiva priča o tome. Vuk je još tad bio direktor kada je Muji amputirana jedna šapa zbog gangrene. On se lepo oporavio. Tad nismo imali stalnog veterinara i Vuk je primio tri mlada veterinara na praksu i imao je ideju da jednog od njih zadrži. Među njima je bila i jedna devojka.
E sad, kod Muje se ulazilo ponekad u prostor čak i kad je on tu. Jedan momak, doduše koji ne radi više kod nas, je ulazio kod njega, hranio ga, menjao mu vodu. Muja je navikao bio na to.
Naravno nemojte da neko pomisli da treba da uđe kod Muje.
Hteli smo da mu vadimo krv u jednom trenutku, da bismo videli kako teče oporavak posle operacije. Postoji način na koji mu se prilazi. E ta koleginica je imala blizak kontakt sa Mujinim repom. Tako da ume Muja da se pomeri kad hoće.
Jednom nam se desilo da je, dok je taj momak koji se brinuo o Muji punio njegov bazen i to u Mujinom prisustvu, naišla jedna žena sa detetom i izjavila – jao, vidi igračka. Slučajno sam se našao tu i rekao joj da to nije igračka već pravi aligator. Samo me je pogledala, mahnula rukom i rekla – ma ‘ajte molim vas – i otišla.
(MONDO/Petar Latinović)