U noći između 30. i 31. jula 1993. godine, glumac Žarko Lauševićje u podgoričkom kafiću "Epl" ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.
Od tada je prošlo 28 godina.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu. Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Laušević pomilovan.
"Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu. Otišao mi je 1991. u vojsku a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo. I kako da reagujem, kako ću da reagujem. Ne mogu", izjavila je tada Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića.
Te 2011. godine oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović, koji je za Vijesti rekao da je sve ovo "i tužno i tragično".
"Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokojnog Radovana Vučinića. Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen a da mu druga država daje pomilovanje", rekao je Pejović.
Laušević je o svemu što se događalo te kobne noći ali i godinama kasnije izneo u knjizi "Godina prođe, dan nikad". Porodica pokojnog Radovana Vučinića pesmom je odgovorila na Lauševićevu knjigu. Naime, Vučinićeva sestra, Maja Vukčević, poslala je u jedne tadašnje beogradske novine pesmu.
"Do znanja vode spiralne stepenice,
Plamen će jednom pojesti sve,
Umrijeće čak i sjećanje.
Cijelog života si se spremao za to,
odlučno učini poslednje korake.
Zato uzmi pero u ruke
Veliki Čovječe
Dovrši i tu poslednju stranu
Došlo vreme da se sklope korice.
Zbaci okove što si godinama lomio,
lezi i zatvori oči pred zadnje buđenje.
A nama ostavi da oplakujemo
sve one koje si greškom precrtao
jer se nijesi kajao i nijesi se osvrtao."
Podgoričanin Andrija Kažić, koga je Žarko Laušević teško ranio te kobne noći izjavio je 2009. godine za jedan dnevni list da je oprostio slavnom glumcu. Andrija je rekao da je tragedija, u kojoj je izgubio drugove Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i bio povređen sa dva hica u desnu nogu i testise, za njega sada daleka prošlost.
"Život ide dalje i na sreću ja danas imam svoju sreću. Imam posao, a pre svega imam dva sina, što je najbitnije, jer se posle nesreće polemisalo da neću moći da imam decu budući da sam bio ranjen u testise. Daleko je teže onima koji su izgubili decu. Sa Pejovićima nisam u kontaktu, a Vučinići su mi komšije i znam da i oni danas imaju svoje živote. Njima jeste ostala ogromna bol za izgubljenim sinom, ali sve to postepeno ide u zaborav. Takav je život", rekao je Kažić tada.
On je tada rekao da ne želi da se vraća na taj događaj i da je o Žarku povremeno saznavao nove vesti.
"U ovom momentu sam mu faktički oprostio. Čuo sam da živi u Americi, u Njujorku, da tamo ima neki život. Najpreciznije što mogu da kažem je da sam ravnodušan što se tiče Žarka Lauševića", rekao je Andrija, i napominje da je Lauševića kao glumca rado gledao.
"Gledajući ga kao glumca mogu da kažem sam izuzetno cenio ono što je radio i da sam ga voleo kao umetnika", zaključio je Andrija.
Lauševića je, da podsetimo, pred crnogorskim sudovima branio jedan od najpoznatijih advokata sa ovih prostora - Toma Fila. On je na jednom predavanju na Pravnom fakultetu studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Suđenje u Crnoj Gori, ispričao je Fila, bilo je pod uticajem "male sredine", a situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli.
"Da su se svi pridržavali Njegoševe - Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog - postupak ne bi trajao toliko dugo. Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu", rekao je Fila.
Kao primer, Fila je naveo prikrivanje rupa od metaka u podgoričkom kafiću "Epl".
"To je učinjeno da bi se pokazalo siledžijstvo Žarka Lauševića, jer je, prema prvoj, neistinitoj, verziji plasiranoj u javnosti, Laušević, nakon što je ubio dvojicu i ranio jednog, izašao ispred kafane, ispalio još dva-tri metka i pitao ima li još koga da ubije. Kako pištolj ima devet metaka, a svih devet je ispaljeno unutra i svih devet čaura pronađeno u kafani, to je prva stvar koju smo utvrdili kao lažnu", rekao je tada Fila.
Onda je, kaže Fila, kroz pravosudne organe i politiku počela priča o nužnoj odbrani.
"Kakva nužna odbrana, kad ovi nisu imali ni penkalu, a Laušević potegao pištolj", kaže Fila.
Ni tužilac u toj fazi istrage, rekao je Fila, nije smeo da krene na prekoračenje nužne odbrane jer bi "bio linčovan u tom momentu". Govoreći o pomilovanju koje je usledilo godinama kasnije, Fila je rekao da je Tadić pomilovao Lauševića uz prećutnu saglasnost Crne Gore, jer nisu reagovali i nisu raspisali poternicu za Lauševićem.
(MONDO)