Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas praznik posvećen Svetoj Petki - Prepodobnoj mati Paraskevi, koja je bila zaštitnica žena, siromašnih i bolesnih.
VEROVANJA I OBIČAJI
Narodna verovanja kažu da na današnji dan ne sme da se pere veš, da se šije, da se radi težak posao, a pogotovo to ne treba da rade žene.
Mnogi koji veruju u Svetu Petku, tvrde da se ona uvek odazove molitvama, posebno za zdravlje i sreću porodice. Ali, kad je neko jednom prizove u svoj dom, ona kasnije dolazi i nepozvana, kad god porodici preti neka nesreća.
Javlja se i upozorava svoje vernike uglavnom kroz snove. Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu s izvora uz manastire posvecene njoj. Ta se voda naziva adžijama.
Njome u ponoć treba ugasiti i svecu koja se taj dan, drži upaljena 24 sata. Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika.
A od kolača koji je isekla, ili domaćica ili žena gost koja je prva stigla, treba da sačuvati mrve. Posle ponoći ih valja posuti po tavanu kuće ili pod krevete. Snovi koji se te noći sanjaju biće proročki, kaže tradicija, i dodaje da će devojke koje sačuvaju mrvice, pošto su pojele parčence hleba namenjenog Svetoj Petki, te noći videti i svoju sudbinu, i budućeg muža u snu.
ISTORIJA
Rođena je sredinom 10. veka, a prešla u nebeski svet u prvoj polovini 11. veka. Poreklo joj je slovensko, najverovatnije srpsko. Njenu biografiju, do duše vrlo kratku, napisao je patrijarh bugarski Evtimije krajem 14. veka, punih tri i po veka nakon njene smrti.
Iz tog kratkog spisa saznaje se da je rođena u okolini Carigrada, u grčkom gradiću na obali mora (Epivatu, kasnije Bojados pod vlašću Turaka; danas Selimpaša).
Iz tog spisa takođe saznajemo da je rano ostala bez oba roditelja, pa je sa 19 godina krenula u Carigrad gde su je prihvatili rođaci.
Dalje se navodi kako je njeno pokloničko putovanje u 21. godini života, u Svetu zemlju i Jerusalim, preraslo u trajnu želju da se ne vrati kući, kod svojih u Carigrad, nego da iz Jerusalima nastavi dalje, preko reke Jordana, na istočnu teritoriju prekrivenu pustinjama i oazama, ali i nastanjenu beduinskim stanovništvom, gde se, uz pomoć beduina 'arapa, smestila ili u neku pećinu ili neku kolibu koja joj je mogla pružiti zaštitu od dnevne vreline i noćne hladnoće.
Svetu Petku Bog je sačuvao da ne bude kidnapovana od strane lokalnih razbojnika, tzv. "Pustinjskih pasa". Narodi pustinje su je poštovali kao strankinju koja ih je najbolje razumela.
Petka – Paraskeva je, po nalogu anđela, takođe napustila pustinju, oazu, kolibu ili pećinu i vratila se na jugoistok Evrope, ponovo u predgrađe Carigrada, u svoj rodni Epivat.
Narod je u njoj prepoznao svetu ženu, pustinjakinju, koja se vratila njima da ih duhovno obogati, pa su se i tu u Epivatu, prihvatili brige o njoj. Tako je ona od odlaska u pustinju do povratka u Epivat, bila lišena brige, pa se mogla neprestano moliti i misliti na Boga.
Beduini su je zvali "an hatu" – plemenita dama, majka vernika (titula u Islamu data još jedino prorokovoj, tj. Muhamedovoj ženi). A to je naziv koji je dat Paraskevi od pustinjskog naroda, kao strankinji koja ih je najbolje razumela. Plemena su pričala o njoj, a sa pripadnicima plemena se i vratila do Jerusalima, i do primorske luke Haife (Tel Aviva), a odatle brodom (galijom) do Carigrada.
Umrla je u dobi od oko 70 godina i sahranjena u Epivatu. Posle 30 godina njene mošti su otkopane netljene i prenete u lokalnu crkvu.
Sveti Sava, vraćajući se iz Svete zemlje, svratio je do Carigrada, pa postoji mogućnost da se tom prilikom u Epivatu, poklonio moštima svete Petke. Potom je otišao bugarskom patrijarhu i caru u Trnovo gde je i umro.
Moguće je da je tom prilikom ispričao o moštima svete Petke koje su počivale u crkvi primorskog gradića Epivata, jer je ubrzo posle dolaska Save u Trnovo, bugarski car poslao delegaciju da pregovara sa crkvenim zvaničnicima u Epivatu da se Paraskevine mošti prenesu u Trnovo u Bugarsku.
To se i zbilo odmah zatim, pa je Paraskeva tu počivala vek i po, pre nego što je srpska vazalna kneginja Milica, Lazareva Žena, u vreme Turaka, prenela iz trnova u Srbiju mošti svete Petke. Njen sin Stefan, despot, Lazarević smestio je mošti u Beograd 1402. godine, ali je nakon jednog veka, sultan Sulejman iz Beograda vratio mošti u Carigrad, odakle su mošti posle 100 godina prenete u Rumuniju (Moldovlahiju), u grad Jaši, gde su i danas i gde su usmerena mnoga poklonička putovanja iz Srbije.
Pojedini poklonici iz Srbije broje svoje posete Jašiju: 5 puta, 8 puta, 10 puta… Svake godine se u Jašiju šije novi pokrov i stavlja preko moštiju sv. Petke, a prethodni pokrov se skida i poklanja nekoj crkvi. Tako je Stubal 2000. godine dobio pokrov iz Jašija i u Stubalskom manastiru se iznosi svakog petka u 17 časova.
KULT SVETE PETKE
Šta se događalo u prošlosti, a šta danas s poštovanjem uspomene na ovu sveticu, sv. Petku? Prvi znaci kulta, tj. naklonosti prema liku ove svetiteljke pojavili su se nakon otkopavanja njenog groba, sredinom 11. veka.
Znak za otkopavanje groba dala je sama svetiteljka kada se jedne noći javila u snu, istovremeno, jednoj ženi Epivćanki Jefimiji, i njenom sugrađaninu, na drugom kraju Epivata, Georgiju. Rekla im je da je "vreme da njene netljene mošti iznesu iz zemlje i stave u crkvu."
Skupio se sav pobožni svet oko njenog groba, telo je izvađeno iz zemlje i preneto u lokalnu crkvicu. Od tada je ona postala zaštitnica Epivata i okružena velikom pažnjom i ljubavlju pomesnog stanovništva, ali su i građani Carigrada često dolazili da se mole njenim moštima u ćivotu.
Ono što su vernici u to vreme znali, bilo je to da žena u kovčegu, pokrivenom staklenom pločom, počiva ispod zlatotkanog pokrova, jeste rođena u Epivatu, bila odsutna 40 godina iz rodnog mesta, da je prema njenom kazivanju tih 40 godina provela u sirijskoj pustinji, na teritoriji bagdadskog kalifata koji je kontrolisao Emir iz Damaska (a to je zapravo pustinjski predeo sa istočne strane reke Jordana), zatim joj se javio anđeo i preneo joj Božju volju da se vrati u postojbinu, u Epivat, da bi u tom gradiću završila svoj zemni život.
U stvari, sve što su stanovnici tvrdili da znaju o Paraskevi – Petki, a što im je ona ukratko rekla o sebi nakon povratka iz pustinje u svoj gradić – sve to je na osnovu usmene tradicije zabeležio bugarski patrijarh Evtimije Trnovski u 14. veku u svom spisu pod nazivom "Životopis prepodobne matere Paraskeve".
Evtimije je znao i podatak da je Paraskeva bila slovenskog porekla što ne treba da čudi, jer u vreme njenog života (X-XI vek) grupe i pojedinci iz Pomoravlja i Povardarja su zbog ekonomskih razloga (potraga za poslom) silazili južnije, u Grčku (tadašnju ekonomski i kulturno najmoćniju državu u Evropi) i tu u Grčkoj (Vizantiji) ostajali privremeno ili trajno kao slovenska nacionalna manjina.
Tako je narod poštovao svetiteljku slovenskog, moguće srpskog, porekla, u srcu Vizantijskog carstva.
Evtimije je napisao te osnovne podatke u žitije sv. Petke, i ukrasio spis ovim detaljima iz života svetiteljke koji su se ticali njenih podviga u pustinji o kojima ona nije pričala, pa ih ni sam Evtimije nije mogao znati, ali ih je opisao na standardni način koji je bio poznat za pustinjake i podvižnike.
Naime, svi pustinjaci su dostigli svetost u ambijentu usamljnosti, oskudice, opasnosti od divljih životinja, od surove klime, i zato su se pouzdavali u Boga mnogo više od običnih ljudi i molili se Svevišnjem mnogo više od ostalih smrtnika na zemlji. Tako da Evtimiju nije bilo teško da zamisli kako je Paraskeva živela u pustinji 40 godina na krilima vere, molitve, posta, i pouzdanja u Boga.
Njene mošti su od 13. veka, proputovale sve zemlje južnog Balkana: bile su najpre 200 godina u Epivatu (Grčka), potom 150 godina u Trnovu (Bugarska), pa 100 godina u Beogradu (Srbija) da bi konačno počivale u Jašiju (Rumunija).
Za svo to vreme Pravoslavna Crkva je bila ispunjena njenim ikonama i hramovima, poštovanjem i službama na dan 14. oktobra (27. po novom kalendaru).
FENOMENI
Posebno neobičan fenomen vezan za sv. Petku jeste njeno navodno učestalo javljanje ljudima, osobito ženama u snu pri čemu je oni opisuju kao "ženu u crnoj haljini" ili "ženu u crnom".
Zatim u Balkanskim zemljama, posebno u Srbiji, postoji verovanje da su neki izvori u Srbiji "izvori sv. Petke", pa narod hrli na ta mesta da zahvata vodu, umiva se po očima "za zdravlje", i ukrašava te izvore crvenim krpicama i trakama (običaj takođe u Anadoliji u Turskoj na grobovima svetih ljudi), kao i ređanjem malih ikonica i krstova oko izvora, darujući ta sveta mesta i darovima u sitnom novcu (kovanicama), peškirima, cvećem i bosiljkom, flašama vina i ulja, jabukama i odevnim predmetima (opet "za zdravlje" unučadi, novorođenčadi, kao i bolesnih).
(MONDO/SvetaPetka.org))