Zoran Kalezić u nedavnom intervjuu otvorio je dušu u ispričao o tome kako je skoro bez para, gladan došao u Beograd, o drugarstvu sa Tomom Zdravkovićem, kako se skoro upišao uvežbavajući nastup za Josipa Broza Tita, ali i o tome kako je u vrme JUL-a skinut sa TV-a i kako mu je Miroljub Aranđelović Kemiš zabranio da peva.
Odmah na početku razgovora Kalezić kaže:
"Ceo život sam bežao. A sad nemam ni gde ni od koga. Nema više bežanja. Sad sam uza zid."
A bežao je prvo iz Jastreba glavom bez obzira jer jer je hteo da peva.
"To je bilo kad sam imao 16 godina. Bežao sam kako bih pratio svoj instinkt. Hteo sam da se posvetim pesmi. Odavde sam otišao u Podgoricu. I tamo posle nekog vremena postanem vokalni solista. Ali ni tu se nisam zadržao. A tata svako veče držao pridike. Dobro, pedagog je bio. Hteo je da me vaspita, bio sam nejačak za beli svet. Ali ja sam se osećao moćnim. Nema drugo do pevanja. I kažem mu ja – vidi ti profesore doktore evo troje dece pa ti vidi tamo, al’ ja ne mogu više. I on me istera u ponoć napolje. Duva vetar, kiša pada… I tako, mučio sam se jedno vreme. Prvo sam otišao u Berane. E tu sam u jednom hotelu pevao jedno 20 dana. Svako veče puna sala. Jedno veče ulazi jedan čovek sa bratom, njihovim ženama i sestrom. Gospoda. Zamirisa hotel od njih. Tražio mi je da ponovo otpevam Dilajlu a onda me pitao za koju kuću snimam. Nisam ni znao šta me pita. Popili smo piće i on mi sve objasni i kaže kako će me poslati u Beograd da snimim plogu za “Jugoton”", priča Kalezić.
Ali trebalo je stići u Beograd.
"E, sad, kako za Beograd, neće me pustiti ovi iz hotela. Svako veče puno, direktor jeste fin čovek al’ ne gubi mu se posao. Pozajmim pare za autobus da idem za Beograd. Od majke uzmem štof što je još od brata iz Amerike dobila da sašijem smoking. I napišem joj – vratiću ti kad tad. Seo sam u autobus za Beograd sa to malo para kod sebe i jedino što sam znao je da treba da dođem do Jugotona u Makedonskoj. Ne znam gde je sve taj autobus do Beograda stajao ali ću za ceo život zapamtiti stajanje u Ljigu. Stajemo u Ljig, pola sata pauza. Svi putnici izlaze i kupuju neke somune sa mladim srbijanskim kajmakom čuvenim. Ja nemam snage da metnem ruku u džep jer ne znam šta me čeka u Beogradu. I veruj mi kad god sam dolazio ovde sa svojim sinom Filipom ja mu kažem – idi sine kupi pet somuna.
- Šta će ti pet somuna tata?
- Neka, kupi ti pet.
Hteo sam da kompenzujem taj trenutak kad sam bio gladan a nisam smeo da kupim", priča Kalezić.
I stiže u Beograd na stanicu.
"Ne znam gde ću. I sretnem nekog Crnogorca koji mi objasni da idem uz Balkansku do Moskve i da sednem u Moskvu i da čekam. Kaže, naći ćeš nekog svog. Da ne bih lutao sednem u taksi a on upali taksimetar. Ja to prvi put video. Ovde nije bila ta sprava, nego kako se dogovorimo. Već razmišljam šta ću ako ne bude imao dovoljno. Kad me je dovezo i kad je taj taksimetar prestao da radi ja mu dam sve što sam imao. Uđem u Grmeč a nemam ni za čaj. I kažem jednom starijem konobaru kako čekam Obrada Jovovića, direktora Jugotona. Posle mi je bio kum. On je stvorio i Tomu Zdravkovića, Silvanu i mene", kaže Kalezić za "Patriotske igre".
TOMA ZDRAVKOVIĆ
"Jedno vreme sam ja bio njegov veliki drug a posle je i on meni bio veliki drug. Trebalo je vreme da prođe da se ja dokažem. Sad ću ti reći što plaču ljudi kad gledaju taj film. Ne plaču oni baš za Tomom, mnogi plaču za onim vremenom. Prosto se sudare sa ovim nevremenom danas, sa ovim stanjem u društvu a onda vide jednu emociju, jednu pesmu koja nosi i koja živi. Bjelogrliću bi sve moje kolege danas na estradi trebalo da budu zahvalne jer je napravio film o čoveku koji je pripadoa našoj branši. Što je iz pepela podigao našu profesiju, koja je trenutno u pepelu", rekao je Kalezić.
Kaže kako je Toma bio nešto posebno.
"Pet noći ne spava, pije, družio se sa običnim ljudima. Sve je održao i kocku i piće i društvo. Sve je dao. Crna Gora je u amneziji totalnoj. Iskorišćen si za jedno vreme kao umetnik. Lepo je bilo biti pored Zorana Kalezića, Tome Zdravkovića, Purka Aleksića. Sve je to bilo lepo. I tačno je bilo što su pričali – leti Toma zaradi mnogo u Sutomoru a kad treba da se vrati nema ni za kartu. On bi dao svima i onoj što prosi i onoj što prodaje cveće. Izmislio bio kako da ostane bez para", rekao je on.
Prisetio se i poslednjeg susreta sa Tomom.
"Zadnjeg dana života me je zvao u bolnicu da dođem. Rekao mi je – Gagi, nemoj da mi neko tamo priča priče. Ti ćeš… Onda se obratio ženi – Gogi, nemoj nikome dozvoliti, samo će ovaj indijanac moj iz Crne Gore da se oprosti od mene, on će to najlepše da kaže. To je bila velika privilegija", rekao je Kalezić.
O TITU I BRATSTVU I JEDINSTVU
Setio se Kalezić i svog nastupa u folklornom društvu pred Titom. Tačnije generalne probe, i jednog manjeg skandala.
"Generalna proba na stadionu JNA. Ja igram folklor. Svi u crnogorskoj nošnji. Vojnici nose boze i klakere. Klaker je piće moje mladosti. Vojnici nose, mi pijemo. Džabe. A mi bi Moraču bi popili da je slatka. U jednom trenutku drug i ja u mukama – moramo u WC. A ne smeš da mrdneš. Crnogorska nošnja nema šlic i dok sve ono razmontiraš… Nekako uspem. I pročuje se šta sam uradio. Toliko se pročuje da su svi u Podgorici znali šta sam uradio. Pričalo se da sam to uradio pred Titom. Svašta", prisetio se Kaletić.
Ističe da je u Titovo vreme zaista bilo bratstva i jedinstva.
"Ovi što su razbili Jugoslaviju su posle rekli kako je bratstvo i jedinstvo bilo mit. A nije. Ono je bilo stvarno. Država je bila uređena. Red se znao. Danas vi ne možete da iskontrolišete ništa. Ja sam proljudski, mene druga opcija ne interesuje. Beograd je bio dobra majka za sve koji su imali kućno vaspitanje. Ja nisam imao šanse ni u Danilovgradu ni u Podgorici. A u Beogradu sam dobio šansu. Leti bi spavao na klupi kod Moskve. I ljudi koji me vide da spavam tu mi ostave kiflu ili pola sendviča. Tada si mogao slobodno da spavaš u parku a sad mi treba obezbeđenje da bi u kući spavao. Beograd nije dao šansu samo meni, dao je i Dejanu Savićeviću i Predragu Mijatoviću, i pesnicima i književnicima", rekao je on.
Kaže kako je za Titovu smrt saznao u kolima.
"Išli smo porodično kod kuma na ručak. Plakali smo kao da nam je neko iz kuće umro. Čitava Jugoslavija je plakala", rekao je Kalezić.
O politici nije mnogo pričao ali je napomenuo da je jedini put kao umetnik skinut sa programa u vreme JUL-a.
"Voleo sam više Jugoslaviju nego Mira Marković i svi ti julovci. Shvatio sam da su u partijama biznismeni. Ovde je vlast na Balkanu utemeljena od Turaka. Ništa se nije promenilo sem što se više ne zobe beg nego predsednik ili potpredsednik ili predsednik suda… Ali zašto jedan umetnik treba da bude u svemu tome? E tad kad su me skinuli s programa ja sam došao ovde na dve i po godine da živim sa svojom majkom da bih spasao glavu. Porodica je moja ostala u Beogradu. Kemiš mi je rekao da ne mogu da pevam – 'Tamo gde se gusle čuju', i da ne mogu da pevam 'Prođoh skoro Crnom Gorom' koju sma radio sa Rođom Raičevićem. I ja ne mogu da pevam jer me promovišu da sam ja Milov čovek. Zato što su oni u lošim odnosima. Nisam ih ja posvađao. Zar ja treba da se stidim odakle sam i ko sam", rekao je Kalezić i dodao:
"Mi smo inficirani politkom. Politika je kuga. Toliko su navalili na nas da mi se TV ne sluša više. Zastidim se kako neko može da laže ovaj narod, kad ima ljudi koji znaju da nije tako. Svi samo o politici pričaju. Brzo će doći vreme kad ćemo morati da radimo nešto. Pa sad nema šanse da vidiš kravu il ovcu da pase. Nema ništa, niko neće da radi. Svi bi da žive u Podgorici. Političari ne dele ni sa kim ništa. Nikome ne mogu da oprostim odricanje od sebe. Ali ne mogu da oprostim ni onima koji pokušavaju nešto što logike nema – da se odrekneš kuma, brata, snahe, sinovca koji žive u Valjevu, Kraljevu… Bolje da se ljudi dozovu pameti i da uzmu nešto da rade."
(MONDO)