Poslednjih nekoliko meseci u javnosti se često pojavljuju informacije da pojedine srpske poznate ličnosti planiraju da napuste javnu scenu i da postanu pravoslavni monasi u srpskim manastirima.
Među ličnostima za koje se pisalo da žele da se zamonaše su pevač Nikola Rokvić, glumac Ivan Bosiljčić i pevač Milan Stanković. Prema navodima iz medija, Rokvić je imao nameru da se zamonaši i nije isključeno da će to ostvariti u narednim godinama, Bosiljčić “poštuje sve što je u skladu sa monaškim životom” i na korak je od monaštva, dok je pevač Milan Stanković posvećen veri i često obilazi manastire.
I dok jedni podržavaju, a drugi osuđuju ovakve životne odluke, MONDO je istraživao kako zapravo izgleda proces monašenja, kroz kakva iskušenja bi trebalo da prođu poznate ličnosti ako se odluče za život u manastiru i kroz kako će dokazati da su spremni da se odreknu savremenog načina života i posvete se veri.
MORAJU DA BUDU ISKUŠENICI
Sveštenik Nikola iz manastira u okolini Valjeva ispričao je za MONDO kako izgleda ovaj proces. Prema njegovim rečima, najpre je potrebno da se neko vreme provede u u manastiru kao iskušenik.
“Da bi se neka ličnost zamonašila, potrebno je prvo da ima veru, ljubav prema Bogu, želju da mu posveti život ili potrebu za pokajanjem. Pre nego što stupi u manastir, trebalo bi redovno da posećuje liturgije, čita monaške knjige, da posti, ispoveda se i unapred pokuša da živi monaški život. Može da boravi neko vreme u manastiru uz dozvolu, kako bi stekao uvid da li je to nešto što zaista želi i da li može da se uklopi u monašku zajednicu”, objašnjava on.
MNOGO SE RADI I NE VIĐAJU SE BLIŽNJI
Kada se priključi manastiru, iskušenih prihvata način života monaha, što znači da svaki dan ustaje u pet sati ujutru, učestvuje na svim dnevnim i večernjim liturgijama i molitvama.
“Ali, ono što je mnogima malo poznato jeste koliko se u manastiru fizički radi. Gotovo da svaki dan prolazi u molitvi i radu. To su uglavnom poslovi oko okopavanja bašte, pripreme hrane, unošenja drva, raznih popravki. Tek uveče nakon liturgije za monahe postoji slobodno vreme koje se koristi za čitanje knjiga i izučavanje Svetog pisma. Mobilni telefoni, kompjuter, televizor za monahe ne postoje. Odriču se kontakata sa suprotnim polom, dok će se porodica, bliski prijatelji i rođaci viđati retko, što mnogima najteže pada” objašnjava on.
POSLUŠAN, PONIZAN I POKORAN
Ono čega takođe mnogi iskušenici nisu svesni pre dolaska u manastir, jeste da se svaki monah zapravo odriče svoje dotadašnje ličnosti, slobodne volje i celokupnog načina života.
“Tri najvažnije stvari za monaha jesu poslušnost, odricanje od materijalnog bogatstva i ženidbe, odnosno udaje. Mora se odreći svake imovine i stvari iz materijalnog sveta. Treba da bude poslušan, ponizan, da napusti svu gordost i ponos. Čak i iskušenik se oblači u skladu sa pravilima manastira, u jednostavne haljine do gležnjeva. Odeća je uvek crne boje koja označava pokajanje i kraj života u spoljnjem svetu", objašnjava sveštenik.
CEO PROCES TRAJE TRI GODINE
Kada neko ko želi da se posveti monaškom životu prvo je iskušenik, potom je monah male shime i na kraju monah velike shime. Ceo ovaj proces traje uklupno tri godine.
“Iskušenik mora da prođe sva iskušenja kako bi postao monah i položio monaški zavet. Nakon što je proveo određeno vreme kao iskušenik, postaje rasoforni monah, a tek zatim pravi monah. Za to je potreban dug proces kako bi odluka bila sigurna i konačna", kaže sveštenik Nikola.