Saša Vasiljević jedan je od mladića koji je poginuo u borbama u čuvenoj bici na Košarama.
Više stotina pripadnika OVK, uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine. Taj napad ostao je upamćen kao bitka na Košarama, a borbe su trajale sve do 10. juna iste godine. Uprkos tome, bitka nije bila bez gubitaka. Među poginulim mladićima bio je i Saša Vasiljević koji nije imao ni punih 20 godina.
Nakon što ga je sahranila, majci je stiglo njegovo pismo koje je napisao tri dana pre pogibije. On je u pismu napisao da je na granici strašno teško, da ne veruje da će se izvući i da mu drugovi ginu na svakom koraku. Dalje navodi u pismu da je imao razne "crne misli" tih dana i strašne slutnje, pa je poželeo u pismu da mu na sahrani zasviraju "Sve što želim u ovom trenutku", a da mu spomenik posmatra bista gole žene.
Poslednju želju majka Biljana mu je ispunila na 40 dana od smrti.
"Do početka agresije, naši graničari su obezbeđivali državnu granicu u jednim izuzetno surovim uslovima, oni su se nalazili na položaju i samo su u karaulu dolazili možda po nekoliko dana da se odmore, presvuku, zamene uniforme i opet se vraćali na položaj, gde su bile zemunice, tu su spavali i tu im je doturana hrana. Graničar nije mogao da bude svaki vojnik. To je bila prva kategorija vojnika, u rangu sa padobrancima, sa vojnim policajcima, sa izviđačima, sa gardistima", priča pukovnik Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa.
Vojnici koji su tada bili na karauli Košare imali su između 18 i 22 godine. "Reći ću da su ta deca odrasla preko noći. I kada je počela bitka na karauli Košare ja sam se prosto zaprepastio, pozitivno naravno, njihovim reakcijama, njihovom kreativnošću, njihovom samoinicijativom. I ja sam se borio 8. aprila na karauli Košare", priseća se pukovnik Šljivančanin.
(MONDO)