Danas je 6. oktobar. Po mnogima ovaj dan nikada nije svanuo u političkom smislu. Sve što je urađeno 5. oktobra 2000. oslanjalo se na to da će se nastaviti narednih dana, meseci, godina. A problemi su se već pokazali 6. oktobra. Kako je posvedočio nekadašnji premijer Vlade Srbije Zoran Živković i u intervjuu za MONDO, mnoge dojučerašnje kolege iz opozicije nastavile su da podmeću nogu Zoranu Đinđiću.
Na pitanje zašto Srbija tih devedesetih nije prihvatala u većoj meri Đinđića i šta je bio kamen spoticanja, Živković je rekao da se pre svega radilo o kampanji koja je vođena protiv njega – "nemački špijun", "američki špijun", "NATO plaćenik", "švercer"...
"Taj njegov intelekt je smetao i kolegama iz opozicije. Smetalo im je to što je postojao čovek koji je dva sata razložno mogao da priča o tome šta Srbija treba da uradi da bi bila normalna zemlja, a da nije dovoljno da se kaže samo – ua Milošević. On je sa obe strane imao negativnu kampanju. Nije imao dobar marketing pre svega, jer time nije želeo da se bavi. Pred ubistvo je je imao rejting 6,7. Onda je umeo u šali da kaže – 'Znaš kad si u Srbiji popularan političar? Onda kad si bivši… još ako te ubiju…' Nažalost se to njemu desilo. Imao je mnogo protivnika. Nije kalkulisao, nije pravio trule kompromise", rekao je svojevremeno Živković za MONDO.
Kako je naglasio, nisu izostale ni "sabotaže ljudi iz opozicije".
"Hajde da vidimo šta se desilo sa drugim ljudima iz opozicije. U to vreme su to bili Drašković, Šešelj… Posle je bilo očigledno da su bile sluge režima, sluge Miloševića. Koštunica je bio pola-pola, kao neki intelektualni Šešelj. Šešelj u kutijici sa mašnicom. Zato je bilo posle teško i napraviti te koalicije i sa Vukom 1996. i sa ostalima iz DOS-a. DOS je uspeo iz mnogih razloga a pre svega jer nije bilo Draškovića. Cilj je bio pobediti Miloševića, a to je nemoguće ako je Drašković tu. DOS je formiran tako što je i SPO bio u početku. SPO je onda tražio da 55 odsto kandidata na listi budu iz njegovih redova. I da, naravno, Vuk bude kandidat za predsednika. To bi bio apsolutni poraz. Onda je najveća mudrost bila kako izbaciti SPO iz te koalicije, a da ne ispadne da smo ih mi isterali, nego da su oni sami doneli takvu odluku", naveo je Živković.
S druge strane lider SPO Vuk Drašković iznosi drugačije viđenje tih događaja.
"DOS je formiran ovde (sedište SPO u Knez Mihailovoj ulici) u susednoj prostoriji 10. januara 2000. SPO je izbačen iz DOS-a, oteran, nakon budvanskog atentata na mene. Ja sam DOS formirao posle zločina na Ibarskoj magistrali kada je Milošević ubio četvoricu meni najbližih. Među njima i rođenog brata moje supruge. Ali glavna meta je nekim čudom preživela. Milošević je iskoristio trenutak kada sam ja bio u Budvi 15.. juna 2000. kada sam pisao strategiju za DOS – šta i kako dalje. Poslao je atentatore, ja sam dva puta pogođen u glavu. Opet sam nekim čudom preživeo. I baš ta činjenica da su me dva hica pogodila u glavu, evo i ožiljaka, poslužila je Udbi i Miloševićevoj propagandi, a koju je odmah prigrlio DOS, za lansiranje jedne neverovatne laži – da atentata nije ni bilo. Da je sve bilo izrežirano, da sam ja sam to sve izrežirao da bih još više podigao rejting u okviru DOS-a", rekao je Drašković u razgovoru za MONDO.
I DOS prihvata tu ideju?
"Ne samo to, DOS je i prednjačio u lansiranju te propagande. I tako je došlo do najveće političke izdaje. Nekoliko stotina hiljada tradicionalnih birača SPO-a prihvatilo je tu laž. Ja nisam mogao da se vratim iz Budve. Mene je tamo tri meseca čuvao eskadron crnogorske policije, jer je puštena priča da Milošević planira da padobranci 63. padobranske izvrše desant i da me likvidiraju. Ja nisam mogao da dođem u Srbiju. Ti birači SPO-a su glasali za DOS. Poverovali su u plasiranu laž. Osim toga, već se znalo da Legija stoji iza zločina na Ibarskoj. SPO je već proganjao Legiju. I znalo se da se vrh DOS-a sastaje sa Legijom i dogovara prevrat. Dakle, nekoliko stotina hiljada mojih glasača je glasalo za Legiju. Šta se desilo 5. oktobra? Samo šiljak piramide je pao. Temelji terorističkog režima su ostali netaknuti i jači nego što su bili pod Miloševićem. Eto to je to petooktobarsko pomračenje o kome pričam. Tek onda kada je Đinđić shvatio ko je Legija, ko su Crvene beretke i kada je rešio da se obračuna sa njima, oni su bili brži od njega i ubili su ga. Stradao je od istih zločinaca koji su poubijali ljude na Ibarskoj magistrali, koji su pucali na mene u Budvi, koji su ubili Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju…", rekao je Drašković.
Živković i Drašković se slažu samo u jednoj stvari - Koštunica je bio taj faktor koji je ometao razmontiravanja Miloševićevog državnog aparata. Živković kaže da je odmah posle 5. oktobra nastavljeno podmetanje nogu Đinđiću od strane dojučerašnjih kolega iz opozicije.
"To je počelo već 6. oktobra. Tada je bilo planirano da se raspusti DB i da se pohapse oni koji su već imali dokazana krivična dela. Barem da se smene pa da se pokrene postupak. Koštunica nije dao četiri meseca da Rade Marković bude smenjen. Koštunicu nismo mogli da ubedimo jer je on tada predsednik Jugoslavije i nikakav DOS ne može da ga smeni. Mogu jedino novi izbori", tvrdi Živković.
Vuk Drašković, na naše pitanje da li se slaže sa onim što tvrde mnogi iz DOS-a, da je upravo Koštunica bio taj koji nije dozvoljavao da se razmontira taj Miloševićev aparat, kaže:
"Da, Koštunica je kočio Đinđića u trenutku kada je on rešio da to razmontira. U početku oni dele saveznike – Koštunica uzima Radomira Markovića, šefa službe DB. Đinđić hoće da hapsi Markovića, ali Koštunica ne dozvoljava. Legija i Zemunski klan su Đinđićevi prijatelji. Đinđić govori – Legija je moj prijatelj i ne može biti uhapšen, jer mi tražimo da odgovara za zločin na Ibarskoj. O tome mi je mučno da pričam", rekao je Drašković.
Na konstataciju da mnogi danas upiru prstom u njega i govore da ih je politički izdao, Drašković kaže: "Imate to svaki dan, svuda. Po društvenim mrežama javljaju se desetine njih – Očajni smo, izdade nas Vuk. Ne! Vi ste izdali Vuka."
Ko je u pravu?
(MONDO)