Industrijalizacija, modernizacija poljoprivrede i konzumerizam temeljno su definisali savremeni svet, i promenili prirodu i sadržaj naših trpeza. Međutim, dok svakodnevno dobijamo različite informacije o sadržaju ili kvalitetu namirnica koje kupujemo, jedna posledica ovih procesa nezasluženo je ostala zanemarena.
Oni su ugrozili jednu važnu odliku prirode: biodiverzitet.
Naime, savremena potrošnja utiče, između ostalog, i na prioritetne ciljeve pri stvaranju sorti poljoprivrednih kultura. Kada pričamo o plodovima voćaka, velika urbana tržišta traže pre svega krupnoću i atraktivnost: to su osobine koje presudno određuju cenu i rentabilnost proizvodnje. Ali posledice ovako uskog tržišnog fokusa su nesagledive.
Poslednjih decenija, u vodećim svetskim institucijama ukršta se relativno mali broj tzv. roditeljskih sorti voćaka, poželjnih komercijalnih osobina, u cilju dobijanja novih, čiji će plodovi biti još krupniji, obojeniji, čvršći, lakši za transport.
U međuvremenu, lokalne, autohtone sorte našle su se na marginama okućničke i pretežno neprofitabilne poljoprivrede, asocirajući na stara seoska dvorišta i "voće kakvo je nekad bilo“. Ali industrijalizacija nije samo dovela do gubitka velikog broja starih sorti. Gube se i mnoga kvalitativna svojstva kod novih sorti, poput harmoničnog ukusa, arome, ali i otpornosti na faktore iz okruženja kao što su npr. povišene temperature.
U međuvremenu, klimatske promene značajno dopinose sužavanju genetičkog fonda voćaka, i dovode do smanjenja prinosa i kvaliteta. Štete od poznih prolećnih mrazeva, baš kao i smanjenje prinosa usled relativno visokih temperatura tokom cvetanja, dva su lica istog klimatskog problema.
Da li nam onda preostale autohtone sorte mogu pomoći u borbi protiv posledica klimatskih promena?
Upravo na ovo pitanje pokušava da odgovori tim istraživača iz nekoliko istraživačkih instituta iz Čačka i Beograda, okupljen oko projekta CherrySeRB, koji finansira Fond za nauku Republike Srbije. Predmet istraživanja nije bilo koje voće – već trešnje i višnje.
Zašto baš trešnja i višnja?
Plodovi trešnje i višnje su veoma cenjeni zbog ukusa i atraktivnosti, nutritivne vrednosti i blagotvornog dejstva na zdravlјe – odličan su izvor bioaktivnih jedinjenja i drugih supstanci visoke antioksidativne moći, zatim melatonina i serotonina, a to se posebno odnosi na autohtone sorte.
Ali pre svega, sorte trešnje i višnje su veoma dobre model-biljke za ovu vrstu istraživanja imajući u vidu da su, generalno, bolje prilagođene uslovima nešto hladnije klime.
Naime, temperatura vazduha tokom cvetanja je klјučni faktor koji utiče na receptivnost žiga tučka i dugovečnost semenih zametaka (ženska sfera), kao i kinetiku polenovih cevi u tkivu tučka (muška sfera) trešnje i višnje. Nastale kao rezultat prirodne selekcije u određenim klimatskim uslovima, autohtone sorte su time potencijalni rezervoari gena odgovornih za temperaturnu toleranciju.
Drugim rečima, ponašanje autohtonih sorti predstavlja refleksiju njihovog geografskog porekla, što voćarske regione Balkana čini veoma pogodnim za postavljanje ogleda ovakvog tipa, pošto nisu opterećeni drugim oblicima "klimatskih problema“ kao što su izrazito visoke temperature evropskog juga, odnosno niske zimske temperature severa.
Autohtone sorte Srbije
U Srbiji, među autohtone sorte ubrajaju se sporadično uzgajana bujna stabla turskog porekla, slatkih i mekanih plodova (‘aršlame’), zatim sorte tamnocrvene pokožice i ranog zrenja (Majska trešnja, Đurđevka, Canetova), ali i poznih sorti izvanredne krupnoće i kvaliteta koje se gaje i u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj (Ohridska crna, Dolga šiška).
Kada je u pitanju višnja, dominira sitnoploda Oblačinska, rasprostranjena naročito u istočnim i jugoistočnim delovima Srbije. U Vojvodini, lokalne sorte Feketićka, Petrovaradinka i Cigančica čine značajan deo tradicionalne proizvodnje i prerade.
Ove sorte nisu nastale slučajno. One su rezultat selekcije prirode i generacija voćara koji su kalemili i na druge načine umnožavali, i prenosili na druge lokalitete one sorte koje su imale krupnije i kvalitetnije plodove. Ali nije samo ni do kvaliteta ploda: među autohtonim sortama nalaze se i one potencijalno dobro prilagođene na lokalne klimatske uslove, pa i na uslove povišenih temperatura.
U okviru projekta CherrySeRB, od ogromnoj broja sorti prisutnih u Srbiji, a na osnovu ranijih istraživanja, izdvojeno je osam najperspektivnijih za dalji rad. U pitanju su sorte koje već imaju kvalitetne plodove, zdrave listove, ali najvažnije – zadovoljavajuću rodnost čak i u ekstremnim uslovima, što je prvi i osnovni znak dobre prilagođenosti na promenljive vremenske uslove.
Drugim rečima, autohtone sorte voćaka, kao što su one u Srbiji, mogu kriti rešenja za mnoge probleme koje je industrijalizacija poljoprivrede izazvala. U autohtonim sortama nalazi se genetički materijal za buduće programe oplemenjivanja – a taj materijal je neophodno identifikovati, izdvojiti, analizirati, pa i pripremiti za dalju upotrebu. Na taj način se čak i od trešanja i višanja iz srpskih sela mogu dobiti ne samo bolji proizvodi, već i dokaz koncepta primenjiv na druge vrste voćaka koje ugrožavaju klimatske promene, a koje su od ekonomskog značaja za Srbiju, Evropu i svet.
(MONDO/Klima 101)