Raško Karaklić iz Gornjih Karaklija, pravi je domaćin sa Tare - od pete i vezenih čarapa, pa sve do šajkače na glavi. I ta uloga, nit je slučajna, nit mu je nametnuta, već stvar izbora i ljubavi, sa jasnim obrazloženjima.
"Ne bih se menjao ni za kakve pare. Zato što sam našao sebi zadovoljstvo, da živim ovde, mir i svojoj druši olakšanje. Nije me vukao grad, voleo sam od malih nogu da budem ovde, volim tu stoku, volove ...stresova ima, ali manje u selu, nego u gradu", kaže Raško Karaklić iz Gornjih Karaklija na Tari.
Njegovo selo, ušuškano među planinskim vencima, ima samo 12 meštana.
"Voda je dobra, vazduh čist, hrana naša, domaća. Radiću dok ne umrem. Ne može da se leži, kad se čovek kreće, drukčije je", rekao je Dobrivoje Karaklić iz Gornjih Karaklija.
Raško Karaklić ističe da se međusobno poštuju, pomažu uzajamno, svi su, kako kaže, kao jedna duša. U Gornjim Karaklijama su ljudi i vredni i praktični. Praznici, letovanja i zimovanja - sve to, na svoj način imaju, pa su turisti u vlastitom selu. Zorica Karaklić iz Gornjih Karaklija rekla je da je lepo kada su zdravi, ali neće niko na selo.
Jasno je njima i što ih je sve manje, zašto su deca otišla u gradove, pa i kako se nekada lako delio posao kada su porodice brojale po 10, 12 članova.
Zoran Karaklić iz Gornjih Karaklija kaže da sada taj isti posao obavlja dvoje. "Valjda malo mašina, malo kosačice, uglavnom ostane sve obrađeno, ništa ne ostane neobrađeno", rekao je Zoran.
(MONDO/RTS)