Porodica Rašković živi u jako skromnim uslovima u selu Svinjište kod Kuršumlije. Na društvenim mrežama i u medijima pojavio se prilog o ovoj veoma vrednoj porodici i gotovo da nema građanina Srbije koji nije video snimak dve sestre i brata.
Dušan (13), Lutka (12) i Aleksandra (11) deca su koja nemaju kupatilo, nemaju svoje sobe, računare, a sa kojima drugari, kako su ispričali, ne žele da se druže, jer su "sirotinja".
"U školi se više niko ne druži sa nama. Jedna devojčica je rekla: Ja neću da se družim sa vama jer ste sirotinja. To me je baš povredilo", rekao je Dušan reporterima Humanitarne organizacije "Srbi za Srbe", dok su im pokazivali svoju trošnu kuću.
Dugačka soba sa zemljanim podom i istrošenim pokućstvom predstavlja i kuhinju i dnevni boravak. Plafon pun krpljenih rupa, koji izgleda kao da će svakog trenutka da popusti, izaziva nemir i strepnju šta može da se desi u bliskoj budućnosti.
"Živimo žena, ja i troje dece. Udaljeni smo 40 kilometara od centra grada, više gledamo orlove i gavranove nego ljude. Pre ćeš da sretneš divlje svinje ili srne, nego što ćeš da sretneš ljude. Deca idu u školu 25 kilometara udaljenosti", rekao je njihov otac Zoran Rašković, skroman i staložen.
Pre skoro 30 godina, roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio na građevini dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zaradio na poslu i potrebe da brine o onemoćalim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na imanju, sekao šumu i čuvao ih. U susednom selu, pronašao je ženu Ivanu, a zatim su stigla i deca.
"Meni je omiljeni predmet matematika i hemija. Mi smo, i jedna drugarica, najbolji u školi iz matematike. Kada ne učimo, pomažemo mami oko kućnih poslova, a tati oko poljoprivrede. Upravo se završila sezona branja pečuraka koje smo sestra, brat i ja sakupljali i sušili", kaže devojčica, neobičnog imena Lutka (12), dok stoji ispred stare i ruinirane kuće od blata.
"Ja bih voleo da budem fudbaler", rekao je Dušan, dok je Lutka dodala da želi da bude programer, a najmlađa Aleksandra kuvarica.
"Kuća je građena negde uoči Drugog svetskog rata i trebalo je samo da bude pomoćni objekat, praktično štala. Imamo struju, tehničku vodu sam uveo pre nekog vremena, a vodu za piće uzimamo iz bunara. Krov je jednom maltene skroz pao, pa ga s vremena na vreme krpimo", govori Zoran o uslovima u kojima žive.
Do sela Svinjište koje se nalazi na tromeđi opština Kuršumlija, Podujevo i Medveđa, može se stići jedino traktorom ili jakim terenskim vozilom. Zimi kad okuje sneg i to je maltene nezamislivo. Ponosnim glasom, majka Ivana govori o deci. Lutka je odličan đak sa svim peticama, pa se nadaju da će za dve godine moći da joj priušte da pođe stopama svog oca i nastavi školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Dušanom osvajala je i nagrade na školskim takmičenjima u trčanju.
"Navikli su na ove uslove i ne znaju, nažalost, za bolje. Toliko su skromni da uvek kažu da imaju sve i da im ništa ne nedostaje", govori majka Ivana.
"Primanja, dečiji dodatak samo što imam za njih troje 10.000 - 10.500 dinara. I idem u nadnicu, dnevnicu i sečem svoja drva i beremo pečurke svi", dodao je Zoran.
Iako još deca, ponašaju se i razmišljaju kao veliki. Sazreli su mnogo pre njihovih vršnjaka. Potpuno im je jasno i da cela porodica kao sigurno primanje ima svega 10.000 dinara dečijeg dodatka, pa pomažu roditeljima koliko mogu. I to u poslovima za koje njihovi drugari iz grada verovatno nikada nisu ni čuli...
(MONDO)