Druga hrvatska ženska himalajska ekspedicija "Everest 2009", među čijim članicama je bila i Milena Šijan, postigla je izuzetan uspeh penjanjem na najveći svetski vrh.
Većina ljudi će uz najviši vrh sveta vezati zamenicu "on", počevši od imena datog u čast ser Džordža Everesta, britanskog geografa i geodeta, preko prvih osvajača Edmunda Hilarija i Tensinga Norgeja ili Reinholda Mesnera, prvog čoveka koji se popeo na planinu bez dodatnog kiseonika, pa do brojnih drugih hrabrih penjača koji su i još uvek postavljaju razne gotovo "lude" rekorde u brzini i načinu uspona i silaska sa "Krova sveta".
Međutim, u toj muškoj dominaciji uvek je bilo mesta za žene. Štaviše, davno su Tibetanci, narod koji živi na severnim padinama Himalaja, najvišu planinu nazvali Čomolungma, što bi u slobodnom prevodu značilo "Boginja majka sveta"/"Boginja majka planina" i time pokazali da je za njih to sveto mesto, ženskog roda.
Doprinos toj ženskoj priči dala je i Druga hrvatska ženska himalajska ekspedicija "Everest 2009" organizovana od strane Hrvatskog planinarskog saveza u čijem su penjačkom sastavu bile isključivo žene, među kojima je bila i Milena Šijan. Ona je provela 60 dana u neverovatno izazovnim uslovima, borila se sa snegom, kišom i hladnoćom, pobedila ih sve, osvojila najviši vrh sveta Mont Everest i pokazala da se i među "običnim smrtinicima" pronađe poneki Klark Kent.
"Stvar je u tome što to nije samo i isključivo moja priča, volim da sa ponosom istaknem da je to jedna priča hrabrosti žena iz Hrvatske koje su odlučile te 2009. godine da se popnu na Everest. Moram da naglasim da to nije bio naš prvi uspon na Himalaje, jer smo 2007. godine organizovali uspon na Čojo (Cho Oyu), koji je šesti vrh na svetu i to je bila prva hrvatska ženska himalajska ekspedicija. Ta ekspedicija je završena velikim rezultatom, a treba znati da je prvenstveno dobar rezutat to što su se sve članice vratile kući žive i bez ozbiljnijih povreda. Zahvaljujući tom rezultatu, te prve ekspedicije, dobile smo veliku podršku Vlade RH i ideju da se organizujemo i popnemo na Everest. Tako da smo to i zaista napravili uz pripreme koje su intezivno trajale godinu i po dana. Sama ekspedicija je trajala 72 dana, a važno je znati da je penjanje tek jedan deo cele ekspedicije", rekla je Milena Šijan za MONDO ponosno i nastavila:
"72 dana boravka izvan kuće, od kojih je 60 dana iznad 5.000 metara i izloženost tim surovim uslovima, je jedan potpuno drugačiji svet koji za nas, dok smo u svakodnevnom životu, gradskom, deluje totalno nerealno. Da bi se popelo na vrh priča traži jedan konstantni timski rad, veliku predanost, veliko razmišljanje i veliku odgovornost i sve to treba da bude dobro ukomponovano da bi se možda mogao očekivati uspon i to bih izričito naglasila - možda mogao očekivati uspon. Niko ko se odluči za takav uspon vam ne može sa sigurnošću reći da će ekspedicija biti uspešna. Da se razumemo, to nije moguće ni na nižim visinama, a ako misliš da ćeš to zaista napraviti onda je to pokazatelj da ne razumeš uslove koji te tamo čekaju".
U svet belih visina i opasnosti nije uletela nespremna i stoga ništa nije prepuštala slučaju i vredno je radila na svakom koraku. Vrlo opsežne pripreme su trajale 14 meseci i uključivale su sve segmente potrebne za sigurno izvođenje jednog takvog zahtevnog uspona. Gotovo svaki dan u tom razdoblju, sati i sati su bili posvećeni kondicionim pripremama, podizanju tehničkih veština, povećanju emocionalne i mentalne spremnosti, održavanju zdravlja, organizaciji i logistici ili komunikaciji sa medijima.
"Za uspon na Mont Everest je ta prva ekspedicija na Čojo bila presudna, jer smo već tada stekle iskustvo i šta znači boravak u tim uslovima koji su stvarno ekstremni za čoveka i vrlo nepovoljni jer naš organizam nije navikao, niti može da funkcioniše u uslovima gde vam je nivo kiseonika svega 30%, što automatski znači da vam je organizam u nekoj vrsti kolapsa, a opet izložen naporima. To nam je bilo dosta bitno iskustvo iz više razloga, jer da bi znali kako ćete se osećati na visini vi morate da boravite na visinama. Čak i ljudi koji imaju dovoljno finansijskih sredstava i mogu da se pripremaju u nekim komorama, gde im je dodatno smanjen pritisak, to ne mogu u potpunosti da dožive dok se ne popnu i dok ne borave iznad 7.000 metara. Upravo se te visine iznad 7.000 metara zovu i 'trajne zone smrti', zato što čovekov organizam ne može trajno da se prilagodi na te uslove, čovek ne može da živi, trajno, na tim visinama", rekla je u jednom dahu naša sagovornica i nastavila:
"Pripreme su bile vrlo osmišljene, vrlo odgovorno rađene od strane iskusnog vođe ekspedicije koji nam je organizovao treninge kondicije, a to znači da smo satima hodale po različitim uslovima i ledu i snegu. Išle smo i na Alpe pripremale se, pa bih sledeći put imale tehničke pripreme, u smislu korišćenja opreme koja te očekuje na tim visinama, penjanje, spuštanje, konopac, pa sledeći put brzinski trening. Ja koja živim u Splitu i imam privatni i poslovni život u petak bi sela u auto i otišla u Sloveniju, ceo vikend boravila na visini, uslovima snega i kiše, šta te već dočeka taj vikend, odradila bih trening i vratila se kući u 'normalan život'. Pritom mi smo amaterke, nijedna od nas se alpinizmom nije bavila profesionalono, svaka od nas je imala svoj privatni i poslovni život. Veoma sam ponosna na tu žensku priču, jer je jedan ženski tim, iz jedne male države, na nekom brdovitom Balkanu, pokazao spremnost i volju i na kraju mogućnost da se napravi ovaj uspeh. Nas četiri smo se popele na Mont Everest i na taj način smo država koja je imala veći broj žena na vrhu nego muškaraca".
Usprkos fizičkim naporima, njihov najveći izazov je bio prikupljanje finansija jer i uz mnoge reči divljenja za poduhvat, nisu lako dolazile do potrebnih sredstava. Ipak ni tu nisu odustale. Znale su da uz svoje životne snove mogu ostvariti snove svih onih koji su bili uz njih, ali i cele države jer je ovo bila nacionalna ekspedicija.
"Milion i jedan put smo se nalazile kako bi pričale o tome kako novac da nabavimo, odlazak na Everest je sve samo ne jeftin, a privatno, naravno, niti jedna od nas nije imala para. Srećom, Vlada RH i neke institucije i organizacije i ljudi su nam uplatili novac. Primera radi koliko to košta, ja sam bila na Everestu pre 15 godina kada je dozvola bila 'samo' 10.000 dolara po osobi, a danas ide do 11.000 dolara, ako ne i više, dakle, to je samo dozvola, samo mogućnost da ti se da, bez opreme, bez Šerpasa, bez pripreme... Danas ako nemaš nekih 50.000 dolara ne treba ni da razmišljaš o odlasku na Everest. Kada se ljudi ozbiljno i odgovorno prihvate nekog posla oni zaista mogu sve da naprave, ali moraju biti svesni svojih granica i mogućnosti. Kada boraviš na tim visinama, u prirodi, na kraju konačan sud je priroda, jer kada priroda i jedna ozbiljna planina kažu da se ne može ići, onda se ne može ići, tu mi ljudi umemo da ne poslušamo ta upozorenja, tako da nije čudo što ljudi ginu i umiru", rekla je Milena za MONDO koja niti jednom nije razmišljala da odustane od uspona na vrh Everesta:
"Dok sam se penjala na Mont Everest nisam imala situaciju gde sam sebi rekla 'ok, dalje više ne mogu', ali sam na Čoju, na završnom usponu osetila da ne idem brzinom i tempom kojim bi to trebalo da bi u neko određeno vreme stigla, a imali smo dogovor da idemo bez dodatnog kiseonika i jednostavno sam zbog odgovornosti prema sebi, ali i prema mom timu, odlučila da čekam na 7.400 metara dok se koleginice ne vrate sa vrha. Odustati nije sramota, naprotiv, to je puno odgovorniji i hrabriji čin, pogotovo onda kada shvatiš da je to pametnije", dodala je.
Šerpasi, vrlo sposobni i spremni ljudi, koji su tu domaćini i ljudi koji pripadaju tim planinama, oni vole da na vrhu izvuku molitvene, budističke zastave i ostave neke svoje kipove, male Bude, za sve one koji dođu do vrha!
"Kada izađeš na vrh Mont Everesta vladaju ekstremni uslovi, vetrovi i smrzavanje, ali na planini je puno smeća, smrznutih ljudskih tela, pa i ostatka od te silne opreme svih ovih godina. Inače, Mont Everest ima još dva imena, ljudi koji tamo žive, s jedne strane Nepalci, s druge Tibetanci, zovu planinu svako svojim imenom. S jedne strane Sagarmata, s druge strane Čomolungma. Na kraju, nisam imala nikakve specijalne posledice, samo sitne, u vidu hlađenja prstiju na rukama, relativno se brže hladim, ali i brže grejem. Što se tiče ponovnog uspona, više nisam u toj vrhunskoj formi, ali ni nemam više tu neku želju za Mont Everestom, već za nekim drugim visinama i dubinama", rekla nam je Milena.
Milena se svojim izuzetnim podvigom popela na vrh Mont Everesta, dosegnuvši najvišu tačku našeg sveta. Njen podvig nije samo fizički trijumf, već i inspiracija za sve one koji teže nečemu višem u životu. Svi ljudi koji žele da postignu nešto izvan uobičajenog jeste da hrabro kroče putem svojih snova.
Milena nam je pokazala da predanost i hrabrost mogu prevazići i najveće izazove. Njeno uspon na Mont Everest podseća nas da su granice koje postavljamo sami sebi često samo iluzije koje treba prevazići. Bez obzira na to koliko cilj može izgledati nedostižno, važno je postaviti ga kao izazov i raditi uporno kako bismo ga ostvarili.
BONUS VIDEO:
(MONDO/U.M.)