Neverovatna i bizarna priča dogodila se u selu Togačevce kod Lebana kada je 13. januara 2024. godine proglašen mrtvim Srđan Stojiljković (54) u niškom Univerzitetskom kliničkom centru. On se za portal "Nova S" oglasio i lično potvrdio da je živ.
"Kući sam, legam, ne mogu da odim, al’ sam živ. Čuo sam da su pričali da sam mrtav, al’ nisam", kratko je rekao Srđan koji se u porodičnoj kući oporavlja.
Srđan je 6. januara pao na ulici i udario glavom o beton. Zadobio je teške telesne povrede, prvo je zbrinut u Leskovcu nakon čega je prebačen u niški Univerzitetski klinički centar.
Tu je došlo do "zabune". Sve detalje otkrila je sestra Srđana, Nevenka Mladenović.
"Svakog popodneva smo odlazili u nišku bolnicu, mnogo smo brinuli za Srđana. Jedno popodne kad smo došli, nisu nam dozvolili da uđemo kod njega, sestre su nam kazale da nema potrebe da ga obilazimo jer on ne komunicira, da je u komi, te da se samo čeka trenutak njegove smrti. Još su nam kazale da pozovemo sutradan oko 11 sati kad se daju informacije o bolesnicima", kaže ona.
Kaže da čitavu noć nije spavala. Svi su neprestano brinuli i čekali jutro da bi videli šta će biti sa njenim bratom.
"Mnogo smo brinuli, ćerka me je neprestano pitala: 'Mama, jesi zvala da vidiš šta je s ujkom?' U 11 sati, kako mi je rečeno, pozvala sam nišku bolnicu. Javila se sestra sa šaltera, ja pitam da li mogu da dobijem informaciju o stanju Srđana Stojilkovića iz Togačevca kod Leskovca. Ona mi je kazala da sačekam da odnese telefon doktoru. Ponovila sam pitanje i čula kako je uzdahnuo, a zatim mi je kazao: On je preminuo u 9:30. Dođite sutra u 10 sati po papire, dva sata mora da stoji na odeljenju a posle će biti prebačen u kapelu u Leskovac", dodaje ona.
Nakon što su čuli vesti da je preminuo, počeli su pripreme za sahranu. Kada su stigli u bolnicu u Leskovcu, dolazi do "preokreta".
"Sve sam spremila, ujutro smo samo poterali prase u pekaru, a zatim produžili u leskovačku bolnicu da preuzmemo telo. Međutim, stražari su nam kazali da nisu imali nikakav prijem tela iz Niša. Preporučili su nam čoveka koji se bavi pogrebnim uslugama i objasnili da je najbolje da s njim krenemo u Niš, jer nećemo moći da leš doteramo našim kolima. Otišla sam kod tog čoveka, uzela svu pogrebnu opremu, a on je kontaktirao neke ljude u Nišu i upozorio me da je izgleda došlo do greške, te da je preminuli imenjak moga brata iz Kruševca. Zatim je on svojim vozilom krenuo za Niš, a mi našim za njim.
Otišli smo u kapelu gde mi je rečeo da treba da platim 35.000 dinara jer je Srđanovo telo bilo kod njih. Kazala sam im: 'Hoću da platim, ali za pravog Srđana koji je rođen 1970, a ne da sahranjujem nekog Kruševljanin'a. Na to su mi odgovorili da je to samo greška u dokumentaciji, a da je mrtvac u njihovoj kapeli zaista moj brat. Međutim, nisam htela da odustanem nego sam im kazala da hoću da vidim leš. I blagajnica i taj službenik u kapeli su me čudno pogledali, ali sam nastavila da zahtevam: 'Hoću da vidim leš, da utvrdim je li moj ili nije, neću da mrdnem odavde!'
Na kraju mi odobriše da uđem u kapelu, čim sam pogledala leš za koji su tvrdili da moj brat, odmah sam shvatila da to nije on. Kažem im: 'Nije to moj leš!' Oni su nastavili da me ubeđuju da to jeste Srđan, a kad su shvatili da neću, odustati poslali su me u Klinički centar. Otišli smo tamo, stražar me je odveo na drugi sprat i našao lekara koji mi je kazao: 'Slušajte me dobro, Srđan Stojiljković 1973. godište je preminuo, a Srđan Stojilković 1970. godište je prebačen na lečenje u Leskovac'. Kazala sam: 'Jao, šta mi radite ovo!'
Nisam znala šta da mislim. Pogrebnik nam reče da će pozvati kolegu u Leskovcu da proveri da li je Srđan u bolnici, da bi nam ubrzo kazao da mu je taj prijatelj javio da ga nema. Pali smo u totalni očaj. Opet smo se vratili u Klinički centar, lekar je pozvao bolnicu u Leskovcu gde nam je potvrđeno da je brat na intenzivnoj hirurgiji u toj ustanovi Odahnula sam, vratila pogrebnu opremu i platila samo put do Niša", rekla je Nevenka.
Za kraj, Nevenka je rekla da je Srđan kod kuće, da je dobro i da se oporavlja. Još uvek ne može da ustane iz kreveta.
"Niko ga nije udario, sam je pao. Lekari su učinili sve da mu pomognu, ne mogu da ih krivim za tu grešku jer je oni nisu napravili nego onaj ko je vodio evidenciju. Bratu teško pada sve to što ga je snašlo, naročito što još ne može da ustaje iz kreveta, oporaviće se, ali mi nikad nećemo zaboraviti koliku smo traumu preživeli zbog nečije omaške", zaključuje Nevenka.
BONUS VIDEO:
(Nova S/MONDO/A.B.)